Богослужење

аутор: Протојереј Пол Јергер

Ако бисте упитали већину православних хришћана шта им је недостајало када су присуствовали (служби) у некој другој цркви, они би вам вероватно рекли: “богослужење”. Иако ми високо ценимо наше црквено богословље, морални став и стабилност, ипак, најближе нашем срцу је богослужење.

У исто време, многи посетиоци и (Бого)тражитељи сматрају да им је управо православно богослужење најтежи аспект Православља. Свакако, наше богослужење (може толико да) гане неке посетиоце и таквима никада не пада тешко да буду на службама. Али многи други, и поред тога што цене црквено богословље, морални став и стабилност, не могу себе да замисле да богослуже као што то чине православни хришћани.

Неки посетиоци имају догматска питања. Да ли ми “обожавамо” иконе или Дјеву Марију? Зар нису наше службе само “узалудно понављање”? Замишљамо ли да ћемо умилостивити Бога свим тим напорима? Други просто сматрају да су службе дуге, да се понављају и дуплирају – зар нам не би и Исус пожелео да седнемо, да се раскомотимо и будемо “оно што јесмо”? Уосталом, шта “добијамо” од тих служби?

Део проблема је тај што већина Американаца нема много осећаја за богослужење. Оно се подразумева углавном под средством за учење па чак и забаву; зато и постављају питање: шта “добијате” од тих служби? За многе Американце, часови веронауке (недељна школа) су много важнији од богослужења. И зашто је наше богослужење тако “телесно”? Модерни људи сматрају да “религија” припада уму или срцу а не телу.

Но Свето Писмо посвећује доста простора богослужењу – физичком, телесном богослужењу. Постоје читаве књиге које се углавном баве храмом, његовом архитектуром и намештајем, свештенством, жртвама и обредима, данима и периодима, празницима и постовима, одеждама, светиљкама и тамјаном, завесама и дуборезом, хлебом и уљем. То богослужење је сложено, тешко и захтевно. Каже се да је Бог заповедио да буде тако, све до најситнијег детаља. То није учињено да би они који се моле “добили” нешто од тога већ просто зато што тако приличи чинити Богу. Све остало се позива на богослужење; царевима се не суди по њиховим спољашњим успесима, чак ни по личним врлинама већ да ли су правилно и искључиво служили Богу Израиља.

Неки ће рећи да је то само случај у Старом Завету. Замишљају да су некако одмах после Педесетнице хришћани, који су уосталом већином и били Јевреји, одрасли погружени у свој тој сложеној култури богослужења, одједном уместо тога одлучили да држе једноставне, необавезујуће молитвене састанке и часове Светог Писма. Но, не постоји никакав доказ за то. Покољење или два након што су новозаветне књиге биле написане, налазимо детаљно сведочанство хришћанског богослужења које се не разликује много од данашњих православних служби.

Нови Завет, такође, не одбацује обредна богослужења. Господ је често похађао храм и синагогу. Осудио је лицемерје оних који су прописивали богослужење а нису у себи имали љубави ни послушности Богу, но не и само богослужење. Развалиће храм и за три дана ће га подићи (упор. Мт. 2, 19) јер је Он Сâм испуњење храма, савршена жртва за којом сви чезну. Посланица Јеврејима објашњава како читаво храмовно богослужење указује на Христа. У Откривењу, Св. Јован види целокупну тајну Царства Божијег откривену у сложеним символичким описима богослужења. Оно што је Св. Павле основао у Коринту и другим градовима је једноставно била још једна синагога која је исповедала Исуса као Месију. Али богослужбени обрасци нису измењени – хришћани верују да је Исус Христос истински садржај целокупног јеврејског богослужења које је обогаћено тако да то одражава.

У ствари, људи имају потребу да богослуже – ако не обожавају Бога, обожаваће нешто друго. Људи су, такође, телесна створења; потребно је да богослужимо и телом и умом. Они који учествују у православном богослужењу налазе да опште на њему на дубљем нивоу од речи. Ући у зграду цркве, целивати иконе, упалити свећу, чути познате (и библијске) песме, мирисати тамјан, поклонити се и прекрстити, и изнад свега примити заједно Хлеб који Христос даје “за живот света” (Јн. 6, 51) – све ово дефинише ко смо, везује нас за Христа и једне за друге. Живети у ритму периода и светих дана који се понављају нам омогућава да се узвисимо изнад времена у вечно сећање Божије. Даље, чак и мала деца могу да га доживе; није неопходно да разумеју умом шта се дешава (а њихово искуство не зависи ни од тога колико је свештеник талентован!).

Ипак, морамо да исповедимо да је православно богослужење у културном смислу “страно” Американцима, и поред тога што наше богослужење почиње на уснама апостола и предато нам је током 2000 година преко хришћана у разним местима. Православно богослужење има своје корене у јеврејском богослужењу; развило се на грчком језику у поднебљу Средњег истока и Медитерана; преузело је много тога у својој садашњој форми и изгледу од Византијског Царства; било обогаћено хришћанским монашким заједницама, а касније додатно обојено арапском, словенском и руском културом. Чак и на енглеском језику православно богослужење може изгледати “страно”. Православне службе личе на посету бакиној кући; у њему постоје ствари које потичу из многих места и покољења и свака од њих има своју причу. Рационални импулс Американаца је да “рашчисте гужву и да сведу све на основне ствари” или да се “врате Новозаветној Цркви”. Али то је превише поједностављено и опасно. Будући да сам се и сâм обратио у Православље пре 26 година, могу да кажем да ми многе ствари, за које сам мислио да су безначајна “гужва”, сада толико значе јер су ми најдражи и најбогатији делови богослужења. И открио сам да много тога за шта сам мислио да потиче из средњег века, има своје порекло у новозаветном времену или јудаизму.

Будући да православно богослужење учвршћује своје корене у Америци, америчка култура ће свакако у некој мери имати утицаја на њега, као што су то чиниле грчка или руска култура у прошлости. Тај процес је већ започео. Али одвијаће се органски током генерација, сагласно Духу Светом, а не изненадним “реформама”. Узмимо у обзир да, када је вечни Син и Логос Божији постао човек, Он је то учинио само једном, у једном месту и времену за свако време и место. Могао је изабере да се роди у деветнаестом веку као Енглез или у двадесет првом као Американац. Но изабрао је да се роди као Јеврејин, на Средњем истоку, у медитеранском свету грчког говорног подручја.То је нераздвојиви део Његовог Личног Откривења, Његове богочовечанске природе којој смо сједињени по благодати. У некој мери, култура Литургије је Господња и део Његовог општења са нама.