Достојни Светих Тајни

аутор: О. Димитрије Козби

За православног хришћанина, средиште духовног труда је примање Светог Причешћа. Црпимо духовну храну и снагу из Тела и Крви нашег оваплоћеног Искупитеља и доживљавамо дубоку унутрашњу заједницу са Њим кроз Причешће. Свети Дух, који дејствује кроз Часне Дарове, чисти нас и крепи за борбу са страстима и узрастање у врлини и светости.

Управо због значаја Светих Тајни, не смемо им приступати нехатно. Од нас се очекује да се припремамо молитвом, постом и покајањем за своје грехе. Православни молитвеници садрже зборник молитава које се читају у припреми за Свето Причешће. Од нас се очекује да поштујемо уобичајне дане поста током седмице (среду и петак) и вишедневне постове, али постоји и посебан пост (уздржавање од хране или пића) пред Свето Причешће од вечери пре Литургије на којој желимо да се причестимо. Своје покајање показујемо: испитивањем савести, усрдним читањем молитава пред Свето Причешће, које су у суштини покајничке по природи, као и учешћем у Светој Тајни Исповести.

Однос између Исповести и Светог Причешћа је сложен. Као што смо сви свесни, сама Исповест је важна као дисциплина која нас охрабрује да завиримо у своје срце и признамо да у њему владају страсти и пороци. Ако се исповедамо, задобићемо две користи од тога. На првом месту, власт греха ће слабити у нама да бисмо је се ослободили ради чистијег, светијег живота. Друго и најважније, опрашта нам се да бисмо, по обећању Господњем, неосуђени могли стати пред Њим на Суду. Св. Јован Златоусти наводи речи Св. Павла, Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени” (1. Кор. 11, 31), и додаје, “А није рекао: ‘Да смо сами себе казнили, да смо се сами себи осветили”, већ само да смо били вољни да признамо свој преступ, да смо прекорили себе, да смо осудили све што је погрешно урађено, ослободили бисмо се осуде у овом свету и следећем”.

Због тога што грешимо и непрестано нам је неопходно да се кајемо, морамо повремено долазити на Исповест пре примања Светог Причешћа. Потребно је да испитамо савест и очистимо душу, што нам омогућава Исповест, да бисмо могли приступити Светим Тајнама. Делимичан разлог за Исповест је тај што нас грех одваја од Бога и Његове Цркве. Грешимо као појединци пред Богом и морамо Га непрестано призивати у свакодневним молитвама да нам опрости. Али, коначан опроштај налазимо у Цркви. Заједници својих верника, Христос је поверио благодат Своје смрти и васкрсења, и њој је даровао, преко Светих Апостола, власт да свезује и разрешује грехе (Мт. 16, 19 и 18, 18; Јн. 20, 22-23). Црква је чувар божанског праштања и арена у којој оно дејствује. На Исповести нас свештеник подсећа: “А ја сам само сведок који сведочи пред Њим све што ћеш ми рећи.” Сâм свештеник својим ауторитетом није онај који опрашта, већ нас његово присуство уверава да Христос опрашта, да Својом очишћујућом благодаћу обитава у Светој Цркви, и да ћемо бити исцељени ако Му приступимо у љубави и искреном покајању. Сила Свете Тајне произилази од благодати Духа и дејствује кроз Цркву и искреност нашег сопственог покајања. Свештеник нас храбри да се искрено покајемо, стојећи крај нас као представник Цркве пред милостивим Господом сведочећи о нашој скрушености и уверавајући нас у помирење са Црквом и са Господом. У разрешној молитви он моли Бога да “помири и присаједини (покајника) са Светом Црквом Твојом…” Само тада можемо поново ући у Тело Христово, Цркву. А тамо, у целебном загрљају Цркве, примамо Христово Часно Тело и Крв, а благодат причешћа тече у нама.

Међутим, чак и после Исповести, не смемо никада помислити да смо “достојни”. Постоје два разлога за то: (1.) слабост пале природе слаби чак и нашу Исповест и (2.) сама Исповест налази своје испуњење само у нечему узвишенијем и величанственијем.

На првом месту, ниједна Исповест није савршена и потпуна. Сама огреховљеност нас спутава да испитамо своју савест. Нисмо свесни истинске природе и последица својих дела. Нарочито нам нису позната “скровишта” у нашем уму, ставови и страсти које се тамо скривају. А чак и када бисмо имали неопходну дубину расуђивања, увек бисмо били подложни грешним искушењима и дражима. Колико често смо долазили на Исповест и отварали своје срце пред Спаситељем, а потом, у повратку, нека зла помисао би нам ушла у ум, подстакнута гордошћу, гневом, љубомором или пожудом? Када бисмо могли да се исповедимо само неколико тренутака пре приступања Путиру, чак и у тих неколико секунди демонски наговор или сопствена духовна слабост би нас навела да згрешимо ако не телом онда помишљу. Нисмо достојни да приступимо Тајнама због тога што смо отишли на Исповест и, тиме, неколико сати гајили илузију о савршености. Пре ће бити да смо “достојни” да се причестимо, иако звучи парадоксално, зато што у потпуном смирењу признајемо своју недостојност. “Достојни” смо само ако порекнемо да било шта у нама заслужује милосрђе Божије и признамо да наша једина нада за опроштај, исцељење и мир почива у Његовој благодати и љубави, које снаже оно што је слабо и испуњавају оно што недостаје и које су присутне у часном Телу и Крви оваплоћене Речи (Логоса). “Достојни” смо Светог Причешћа само онда када смо свесни своје апсолутне недостојности.

Из тог разлога, не смемо никада одступити од примања Светих Тајни зато што се осећамо грешно. Уместо тога, свест о греху треба да нас води к Тајнама, ка очишћењу Исповешћу и божанском освећењу Причешћа. Св. Јован Касијан врло добро резимира црквено учење у тој области: “Но, не треба да се удаљавамо од Причешћа Господњег зато што знамо да смо грешни, већ треба да му похитамо са још већом жељом ради душевног исцељења и духовног очишћења, али са таквим смиреноумљем и вером који ће нас навести да, осуђујући себе као недостојне примања такве благодати, тражимо лек за своје ране.”

Друго, сама Исповест није сама себи циљ. Радије, она нас припрема за Причешће и, заиста се употпуњује једино том Светом Тајном. Значење и сила свих Светих Тајни происходи, на крају крајева, из централне Тајне Светог Причешћа. Исповест се испуњава када примимо распето и васкрсло Тело и Крв Онога Ко је умро и васкрсао ради опроштаја наших греха и помирења са Оцем. Иако је сама по себи важна, Исповест није средиште нашег духовног живота. То место припада Светом Причешћу. Ми смерно приступамо Спаситељу на Исповести и молимо Га за опроштај, али печат и испуњење опроштаја и наше коначно оправдање почива у великој Тајни Тела и Крви Господње. На Исповести изражавамо своје покајање, али оно нас коначно не исцељује нити очишћује. Саме Свете Тајне су наше исцељење, што потврђујемо молитвом коју узносимо пред само Причешће: “Нека ми причешће Светим Твојим Тајнама, Господе, не буде на Суд или осуду већ на исцељење душе и тела.” Та истина се потврђује формулом коју свештеник изговара док се причешћујемо: “Причешћује се раб Божији (раба Божија) на отпуштење грехова и живот вечни.” Овде имамо парадокс – Исповест нас очишћује како бисмо могли да примимо Тајне, али само причешћивањем остварујемо истинско очишћење и само се њиховим примањем савршава и запечаћује наше исцељење.

На крају, примамо Свете Тајне зато што знамо да само кроз њих имамо удела у животу и његовој пуноћи. Без њих и јединства са нашим Спаситељем, које тече кроз њих, наше постојање чами у греху, изобличено страстима и лишено доброте и мира. Међутим, све што је грубо, земаљско и пало се чисти Светим Тајнама, а ми се испуњавамо милосрђем, благодаћу и славом. То обећање се потврђује позивом на Свето Причешће које свештеник изговара: “Са страхом Божијем, вером и љубављу, приступите.” Прилазимо Великој Тајни у смирењу због своје грешности али и у дивљењу због дубине божанског милосрђа и опраштања. Приступамо пуни вере, видећи у Христу своју једину наду. Приносимо Му своју љубав и молимо Га да распламса слаби пламен љубави у нашем срцу, да се Његовом љубављу запали и храни наша.