Исповест пред Васкрс

Сваки озбиљан православни хришћанин треба да узме у обзир свету тајну Исповести пре великог празника Пасхе, Васкрсења Господњег. Основна је духовна дисциплина тражити духовног оца, ићи редовно на исповест, и користити овог духовног лекара да вам помогне на путовању ка Господу. Кроз исповест, чистимо душу од свега што је спречава да се приближи Богу.

Многи људи, међутим, никада нису били на исповести, те се и сада устручавају да оду. Па чак и ако се можда одлуче на то, нису сигурни како да се припреме за ову свету тајну. Најбоље је почети од тога да закажете састанак са својим свештеником и да одредите време када ћете отићи на исповест. Следећи корак је да размислите о свом животу, и потреби за исповешћу. Покушајте да се присетите свих греха које сте починили вољно или невољно, оних греха који су из навике, и других који су можда озбиљнији и оптерећују вам срце. Морамо пажљиво испитати свој живот да бисмо се сетили не само греха које смо починили од последње исповести, већ и оних које никада нисмо исповедили. Тада, покајног и скрушеног срца приђите оцу исповеднику и почните да се исповедате.

1. Исповедајте грехе искрено, сећајући се да их откривате не човеку, већ Самом Богу. Бог већ зна ваше грехе и само хоће да их признате. Не треба да се стидите пред својим духовним оцем. Из тог разлога духовни отац не поступа као судија на исповести. Напротив, духовни отац ће вас још више волети када види вашу отворену, искрену исповест. Поред тога, ако се бојите да откријете своје грехе пред духовним оцем, како ћете превазићи свој стид када се појавите на Страшном суду Божијем? Тамо ће се, сви греси које нисте исповедили, открити пред Самим Богом, анђелима и свим људима.

2. Будите одређени када се исповедате. Св. Јован Златоусти каже: “Не сме се рећи: грешио сам, или грешан сам, већ се мора открити какав је грех.” “Откривање греха”, каже Св. Василије Велики, “подлеже истом закону као откривање телесних болести…” Грешник је духовно болестан, а духовни отац је налик на лекара. Разуме се да се човек мора исповедити или рећи своје грехе на исти начин као што онај који је телесно болестан описује симптоме своје болести лекару од кога очекује да добије исцељење.

3. Не помињите никог другог током исповести, односно не жалите се на друге.

4. Не покушавајте да се оправдате ни на који начин током исповести: окривљујући друге или извесним слабостима, навикама, итд. Што се више човек оправдава током исповести, то га мање оправдава Бог. Што више пориче, осуђује и оптужује себе, то се више оправдава у очима Божијим.

5. Осим ако вас духовни отац не упита, не наводите грехе које нисте учинили или оно што нисте урадили. Чинећи то, уподобићете се јеванђељском фарисеју. Не исповедате своје грехе, већ се хвалите, тиме увећавајући своју осуду.

6. Морамо исповедати са жалењем и скрушеним срцем грехе којима смо растужили Господа Бога свога. Није добро то што многи само саопштавају своје грехе, без имало кајања. Они говоре као да су укључени у обичан разговор. Болесни смо и треба нам исцељење. То је озбиљна духовна вежба.

7. Коначно, исповедајте своје грехе са вером у Исуса Христа, са надом на Његову милост. Само са вером у Исуса Христа и надом у Њега можемо добити опроштај грехова. Без вере, не можемо добити опроштај. Пример овога је Јуда издајник, који се покајао због онога што је учинио, али није веровао у Исуса, нити се надао у Његово милосрђе, и тако је окончао свој сопствени живот. .

Дакле, овако се морамо исповедати да бисмо добили отпуштање грехова од Господа Бога нашег. “Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде.”(1. Јован 1, 9).