Предање

Појам “предања” (“традиције”) је само наизглед једноставан. Сама реч просто означава оно што је “предато” (с једне генерације на другу). То је нешто нама веома блиско, јер свако од нас живи у мрежи традиције која утиче на све, од тога како прослављамо породичне или националне догађаје до нашег општег погледа на свет, било да је то “просвећена” преданост неком рационалном трагању или пак религиознији став. Бити хришћанин такође значи стајати унутар предања. Чак и они који, следећи протестантску реформацију, тврде да је само Писмо (sola scriptura) једини легитимни темељ вере и богословља, ипак стоје унутар традиције, наследивши извесне претпоставке и ставове. Православни хришћани, с друге стране, прихватају своје предање, полажући велику пажњу на саму традицију као основну димензију хришћанске вере и свог живота у Цркви.

Али какво је то предање на које православни хришћани полажу право? Православци говоре о “предању” тако често да тај термин постаје, у неку руку, нејасан. Наследивши две хиљаде година стару традицију, примамо огромну ризницу са благом – богословским, литургијским, уметничким, подвижничким. Но, то богатство може постати само по себи проблем, јер није све што се предаје подједнако значајно. Као што Св. Кипријан каже: “предање без истине је само древна грешка”. Треба да знамо шта је истина, не само шта је древно. Савремени православни богослови с правом наглашавају да предање није само понављање без размишњања, већ жива, стваралачка вера. Међутим, треба да нам буде јасно чему то тачно треба да смо верни, да бисмо могли да будемо оваплоћење ове живе традиције, говорећи исту реч истине свету који се увек мења.

Било би погрешно рећи да имамо и Писмо и предање, јер предање није независтан извор ауторитета. Радије, предање је наставак праве вере. “Писмо које се разуме на правилан начин”, како га описује о. Георгије Флоровски, које је нашло бројне изразе, односно отелотворења, једне исте истине у последња два миленијума: саборне посланице о догми и црквеном поретку, иконопису, литургијској пракси и тако даље. Али, било би подједнако погрешно тврдити да је Писмо део предања.

Истина је да је Црква већ постојала, дарујући ново рођење хришћанима крштењем и савршавањем Евхаристије, пре него што су текстови Новог Завета били написани и сакупљени. Но, ми не смемо губити из вида чињеницу да се најранија објава Јеванђеља, на којој је Црква утемељена, већ позива на Писмо: Закон, Псалме и Пророке, које сада називамо “Старим Заветом”.

У једној од најранијих изјава хришћанског прогласа, наглашава се важност овог позивања на Писмо: “Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму” (1. Кор. 15, 3-5). Ово позивање на писмо је толико значајно да га Павле спомиње два пута у краткој реченици. Оно што Павле “предаје” као основу хришћанске вере је разумевање и објављивање распетог и васкрслог Христа “по Писму”, позивајући се, не на Јеванђеље по Матеју, Марку, Луки и Јовану, већ на Закон, Псалме и Пророке. Ово “предање” је толико значајно да је упућивање на Писмо сачувано у Никејско-цариградском Символу вере, заједничком наслеђу већине хришћана до данашњег дана – ми и даље исповедамо да је Христос умро и васкрсао “по Писму”.

Начело које “предаје” Павле постаје јасно Јеванђељем. По Матеју, Марку и Луки, ученици су напустили Христа у време Његовог страдања; Петар је чак порекао да Га познаје. Оно што су научили од Христа или посведочили да је чинио, није било довољно да их убеди ко је заиста Христос. Тек су се у светлости Христовог страдања и васкрења она вратили Писму, под руковођењем васкрслог Христа, да би коначно разумели ко је Он: И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано… Тада им отвори ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана” (Лк. 24, 27; 45-46). Као што Павле вели, “а ако и познасмо Христа по тијелу, но сада га више не познајемо” (2. Кор. 5, 16) већ по Духу – Духу, Којег нам је Христос обећао да ће послати, Који ће их увести у сву истину о Христу (Јн. 14, 25-26; 16, 13), да бисмо могли да исповедамо да је Он заиста Господ (1. Кор. 12, 3), Онај о коме се говори у Писму. Значај Христовог страдања за разумевање ко је Он, такође се наглашава у Јеванђељу по Јовану, где за разлику од других Јеванђеља, Христос није напуштен на Крсту, већ крај Њега стоје Његова Мајка и вољени ученик. Даље, то је “предање” које одређује (издваја) четири Јеванђеља Новог Завета од осталих списа која тврде да су апостолска. Свако од ових Јеванђеља објављује распетог и васкрслог Христа позивајући се на Писмо, док дела као што је Томино Јеванђеље, чак и поред тога што садрже изворни историјски материјал, не објављују страдање Христово нити га објављују “по Писму”.

Али Јеванђеље Христово које ми објављујемо је и даље Јеванђеље “Онога што ће доћи” (упор. Мт. 11, 3), Онога Који ће седети с десне стране Бога на небесима, где је истинска отаџбина хришћана, и одакле они очекују свог Спаситеља, Господа Исуса Христа, уздајући се да ће Он“преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове” (Фил. 3, 20).“Предање” које су нам апостоли оставили у наслеђе, дакле, није укорењено у једном тексту (уосталом, имамо четири Јеванђеља, која представљају четири верзије четворице Јеванђелиста). Радије, “предање” у коме се налазимо, као православни хришћани, је размишљање о Христу “по Писму”, будући да смо верни залогу предатом нам од апостола, но лицем окренутим ка будућности, ка Ономе који ће доћи. Реч “расте”, као што се каже у Делима апостолским (Дјел. 6, 7), у томе да што више људи поверује у њу и размишља о њој, то се више Реч оваплоћује на разне начине који изражавају пуноћу вере која нам је дата од почетка, истог Јеванђеља, исте Речи Божије – Исуса Христа, истог јуче и данас и у векове (Јев. 13, 8).

Да ли је то оно трагање на које нас Христос позива када пита: А ви шта велите ко сам ја?” (Мт. 16, 15). То је задатак који се не може заобићи. Чак и када је Његов пријатељ Јован Крститељ био у затвору, уочи погубљења, послао је свог ученика Христу да Га пита: “Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?“ Христос не одговара директно. Уместо тога, говори да кажу Јовану шта су видели, да слепи гледају и хроми ходе, губави се чисте и глуви чују (Мт. 11, 2-5). Другим речима, Сâм Христос упућује Јована на Писмо по коме ће моћи да разуме ове месијанске знаке и знати да је Христос заиста Месија. Ово размишљање о Христу “по Писму” је оно што чинимо када смо сабрани у Цркви као Црква, очекујући Његов повратак и уверени у Његово присуство, јер смо ми Његово тело, хвалећи Бога у Христу и ради Христа, у Духу и Духом, користећи језик, слике и речи, које су наведене из Писма. Химнографија као и иконопис који украшава Цркву и лепота самих литургијских обреда, стварају порекло, утробу, у којој се поново рађамо по Његовом лику, као хришћани. Предање размишљања о Христу “по Писму” је задатак на који је свако од нас призван, у уверењу да ћемо, када се открије, бити слични Њему (1. Јн. 3, 2).

О. Џон Бер