Света тајна исповести

Зашто се исповедамо?

Бог је извор сваког живота и радости. Одвојеност од Његовог живота, од Царства Оца и Сина и Светога Духа, неминовно нас води у трулежност, очајање и смрт. Дошавши у овај свет и поставши један од нас, Бог Син, Господ наш Исус Христос, побеђује смрт Својом сопственом смрћу и васкрсењем и нуди свима који верују у Њега и који се сједињују са Њим могућност вечног живота.

У светој тајни Крштења ми се тајанствено а ипак стварно сједињујемо са Христом и Његовим живим Телом – Црквомпрепорађајућом силомСветога Духа која дејствује у крштењској води. По Христовим сопственим речима:ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. (Јн. 3, 5). Нажалост, у свакодневном животу, чак и после Крштења, ми настављамо да одбијамо Божији дар живота и Његове вредности на толико много начина. Мирећи се са овом чињеницом и видећи колико често „подбацујемо“, схватамо да нас грех и даље држи у шаци и поставља препреку између нас самих и Бога. Ако речемо да гријеха немамо, каже Св. Јован,себе варамо, и истине нема у нама. (1 Јн. 1, 8).

Света тајна исповести, дакле, постаје за нас средство којим обнављамо спасоносно дело Крштења у своме животу и које дозвољава целебној сили Божијој да обнови однос између нас и Њега који је нарушен грехом. Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде. (1. Јн. 1, 9).

Зашто је важна?

Сваки грех нарушава наш однос и са Богом и нашим ближњим. Не постоји „приватни“ грех. Чак и наше најскривеније помисли коначно имају утицај на начин на који се понашамо и односимо премо другима и према Богу. Црква је од најранијих времена разумела да је једини начин да сејош једном помиримо са Богом и са онима које смонепосредно или посредно повредили, тај да јавно исповедимо грех. И тако Св. Јаков пише у својој посланици: Исповиједајте пак једни другима сагрјешења(Јак. 5, 16). На тај начин се грех разоткрива и искорењује и не дозвољава му се да се прошири у животу појединца или Цркве као духовни рак који тихо једе све што је добро и здраво.

У раној Цркви исповест се вршила пред читавим сабрањем верног народа али је током векова свештеник остао једини сведок Цркве пред којим се исповедамо Христу. То је одржало „јавну“ природу свете тајне док је истовремено очувало целовитост чина од људи који му можда не би указали поштовање које му приличи. Свештеник потом упражњава, благодаћу Светога Духа, власт коју је Христос подарио апостолима да објављују Божији опроштај ономе ко се истински покајао и јавно исповедио. Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. (Јн. 20, 23).

Како се припремити за исповест?

Сама света тајна је коначан чин у процесу самоиспитивања и покајања пред Богом. Не може се вршити механички нити без духовне припреме јер нам може бити опроштено само оно што истински тражимо да оставимо за собом. Пре него што одемо на исповест треба да проведемо неко време у самоћи на молитви и у размишљању да бисмо се помирили не само са својим делима него и са оним ко смо и шта постајемо. У тишини морамо замолити Бога да нам открије оне ствари у животу које су постале препрека у нашем односу са Њим. Ако је ово наша прва исповест, добра идеја је да преиспитамо читав досадашњи живот и да забележимо на парчету папира оне главне догађаје током година због којих осећамо кривицу или који на неки начин још увек заокупљују нашу савест. Потом можемо преиспитати свој живот у последње време – последњих неколико месеци, седмица и дана. За водиче који нас могу опоменути, добро је прочитати 10 заповести (Изл. 20) и Господњу Беседу на гори (Матеј, 5-7. главе). Ови одељци делују као духовно огледало нашег унутрашњег ја. Док нас Бог наводина размишљање, можемо забележити (грехе) и онда понети тај „списак“ са собом на исповест. На тај начин се можемо постарати да стварно кажемо све што смо намеравали и да не избегнемо и не прескочимо оне грехе због којих ћемо се можда постидети или посрамити.

Шта се дешава на исповести?

Иако сваки може да исповеда мало другачије, свештеник (који носи епитрахиљ) ће углавном прочитати уводну молитву а потом нас позвати да седнемо према икони Христовој и да се исповедимо. Понекад ће нам поставити питање да би нас покренуо или да би појаснио смисао нечега али углавном ми треба да приступимо овом сусрету као одласку код лекара. Треба да опишемо свештенику своје грехе који су симптоми наше духовне болести што искреније и отвореније можемо да би се он помолио Богу да нам опрости и да би нам саветовао како да се ухватимо у коштац и превазиђемо ове грехе у свакодневном животу. Дакле, наша исповест треба да буде јасна, без оправдања и разматрања грехова других људи. Морамо веровати да Бог зна све околности и да ће нас оправдати ако то буде потребно. Морамо да му препустимо и да га замолимо да опрости оно што је неоправдиво, односно грех. На крају наше исповести, свештеник нас може саветовати и понекад нам дати епитимију која није казна, већ „лек“ који ће нам помоћи да искоренимо грех из свог живота. Потом ће нас замолити да клекнемо док нам ставља епитрахиљ на главу и чита разрешну молитву храбрећи нас да се уздамо у милосрђе Божије и Његову љубав према нама. За сваког православног хришћанина усрдна исповест је прилика да очисти свој унутрашњи живот и да направи нови почетак у свом односу са Богом – прилику да још једном ступи у живот и радост Царства Божијег.

Свештеник Анастасиос Бозикис