Празник Уласка Господњег у Јерусалим

Данас наша Света Црква истовремено слави два вели-ка догађаја: васкрсење пра-ведног Лазара и победонос-ни улазак Господа и Спаса нашег у Јерусалим. Ови до-гађаји су присно повезани. Света Црква пева на овај празник: “Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих поди-гао си Лазара, Христе Бо-же…” (тропар празника). Христово Васкрсење и Лаза-рево устајање (из мртвих) указују на будуће Опште васкрсење читавог рода људског. Зато на данаш- њем богослужењу славимо помен ова два догађаја.

На данашњој служби, Света Црква пева: “Данас благодат Светога Духа нас сабра..” (стихира на “Госпо-ди, возвах”), и ове речи су велики извор утехе за сваког од нас понаособ. Оне говоре о томе да нас је Свети Дух сабрао на овај празник, на ово славље, да бисмо узели крст Господа и Спаса нашег и певали: “Благословен који долази у име Господње… Осана на висини.”

После овог празника ула-зимо у Страсну седмицу и на службама те недеље се непрестано сећамо Светог Крста, Страдања Господа и Спаса нашег “ради нас љу-ди, ради нашег спасења”, Његове агоније на Крсту, Његове Смрти и славног Васкрсења.

На овај празник, Света Црква нас припрема за ула-зак у Страсну седмицу са правилним начином раз-мишљања. Послушајте још једном ове најпоучније речи химне: “Данас благодат Светога Духа нас сабра, и узев-ши Крст свој говоримо: Благословен који долази у име Господње, Осана на висини.”

Света Црква нас позива да поново запевамо победонос-не химне хвале као људи ко-ји су појали машући палмо-вим гранчицама, излазећи Му у сусрет док се прибли-жавао Јерусалиму. Али, каже Света Црква, морамо певати ове химне и док узимамо Крст Господњи а не само док држимо гранчице у рукама.

Али, шта значи узети Крст Господњи? То је учинио Симон Киринејац за живота Спаситељевог (Мт. 27, 31-32). Симон је подигао тежак дрвени крст, када је Господ пао на успону ка Голготи под његовом тежином, и помогао Му да га изнесе.

Ако бисмо ми, драга браћо и сестре, могли да узмемо на себе Крст Гос-подњи та-да би, ка-ко кажу Свети Оци, био рај на земљи. Носити Крст нашег Господа Исуса Христа. Као што је Он страдао ради нашег спасења, тако се и ми морамо напорно трудити ради спасења својих ближњих, чинећи дела хри-шћанске љубави.

Света Црква не може да постоји без Крста. Устано-вљена је на Крсту, са Крстом прелази свој животни пут и овенчана је Крстом. Такав треба да је и животни пут сваког хришћанина.

Света Црква даје својој де-ци крст, која је за њих крст Господњи. Тако, на пример, када се човек рукополаже за свештеника, крст се полаже на њега да би га подсећао да пастир Цркве мора бити онај који носи Христов Крст то-ком своје читаве службе; и не само да носи Крст већ и да испуњава она дела која је Господ испунио за човеча-нство. Христов Крст се по-лаже и на хришћанина када се исповеда. Уписује се на па-раман (четвртасто платно које монаси носе око врата) уз ове речи: “Ја ране Господа Исуса на телу свом носим”. И да вас подсетим, драга браћо и сес-тре, да се Христов Крст пола-же на сваког од нас, на наше груди, на Светом Крштењу. Христов Крст се полаже и у руке сваког хришћанина када умре, и то се често чини без његовог знања или воље. Врло је ретко да сâм човек узме крст у часу смрти, већ му се обично ставља у руке када његова душа већ напусти тело. У свим овим горепоме-нутим случајевима, полагање крста символише ношење крста.

Али пос-тоји још једна ствар која не може а да нас не растужи. Сви смо верници, сви крште-ни у име Оца и Сина и Све-тога Духа а ипак сусрећемо се са случајевима када они који долазе да се приме Свето Причешће не носе крст. Пре-више често смо немарни пре-ма овој светињи.

Дакле, постоје случајеви када ми сами, у најодговор- нијим тренуцима свога жи-вота, одбијамо да носимо крст. А то значи да је наше данашње присуство овде са врбовим гранчицама безвред-но, јер је врбица добра у на-шим рукама само када је Христов Крст на нашим грудима.

Дакле, уочи Страсне седми-це, када се свакога дана сећа-мо Животоворног Крста Хри-стовог, Света Црква нас при-према да узмемо Христов Крст на себе и да га не испу-штамо, већ да га подигнемо и носимо као што је то некада учинио Симон Киринејац. Само тада ћемо моћи да про-ведемо Страсну седмицу на правилан начин и у радосној заједници са Христом доче-кати Његово славно Васкрсе-ње.

Врбове гранчице су символ живота. Оне вас наводе да гледате дрвеће које почиње да цвета и лишће које се отвара са доласком пролећа – гледајући како Природа по-ново оживљава. Овде се се-ћамo речи једног архијереја наше Цркве, који је похвално певао Господу на овај начин: “Како си диван у лепоти пролећа кад се сва земља подмлађује и хиљаде звукова певају о Теби: Ти си Источ-ник живота, Ти си Победи-тељ смрти! На бледој месе-чини и уз песму славуја по-чивају долине и шуме под снежно белим велом. Сва земља невеста Твоја чека Тебе – Вечнога Женика. Кад траву пољску тако одеваш, како ћеш украсити изабране Твоје кад васкрсну у будућем веку! Како ће тада просијати наша тела и заблистати душе наше!”

Овакав духовни занос мо-же да осети свако од нас. По-менимо још један опис истог епископа Цркве: “Зашто се сва природа тајанствено сме-ши у дане празника? Зашто је тада тако лако и радосно на души? Зашто ваздух у храму бива тако светао? То је због струјања благодати Твоје.”

Сви ми осећамо тај дах благодати Божије не само на велике празнике, већ на сва-ком богослужењу и у сваком храму. Желимо вам да на данашњи празник будете

беспоговорни носиоци

Христовог Крста и да нам Христов Крст помогне да се припремимо на богоугодан начин да дочекамо славно Васкрсење Христово са истинском радошћу.