Томино Самооткривење и Христово Самооткривење

Библија је пуна примера не тако савршених људи који су се жалили, сумњали па чак се и расправљали са Богом. И Бог је све то примио. У ствари, Он позива (људе) на то. Бог жели отворен, искрен и поштен однос са нама у контексту “решавања проблема” и живљења. Бог не окреће леђа онима који Га љубе, који стреме да Му служе, који се жртвују за Њега, и који се осећају повређеним, разочараним или напуштеним када се ствари не десе онако како су очекивали.
Један такав пример је апостол Тома, чија ревност и љубав према Христу су га навеле да каже: “Хајдемо и ми да помремо с њим” (Јн. 11, 16). На дан Васкрсења, десио се изузетан догађај коме Тома није присуствовао: Христос се јавио и пренео на Своје апостоле власт, која припада искључиво Богу, да опраштају грехе, удахнувши у њих Самог Бога, Духа Светог, преко Кога се даје опроштај.
Но, ученицима није био потпуно подарен Свети Дух све до Педесетнице и из тог разлога су се и даље окупљали иза затворених врата. На овим окупљањима – пре Цркве и њених апостола – Тома је исповедио своју сумњу. Није могао да је прикрије; уместо тога, био је искрен. Врло је могуће да је Тома био прва особа која је била на Исповести.
Да ли је сагрешио зато што је посумњао? Можемо бити у искушењу да то помислимо зато што Тома није имао правог разлога да сумња. Уосталом, Тома је оставио све и следио Исуса три године. Слушао Га је како их учи као што их нико до тада није учио, видео Га како се труди без одмора дан и ноћ као савршени подвижник, како исцељује душевно и телесно небројено много људи – чак и оне који су од рођења били слепи – и како је васкрсао најмање троје људи из мртвих, укључујући и онога чији је леш заударао после четири дана у гробу. Исус је предсказао Своје страдање, смрт и васкрсење. Било како било, распеће – што је била смрт одређена само за злочинце – на спектакуларном јавном приказу насиља руље, римског користољубља, и лукавства и сплетки верских вођа, је било, у најмању руку, трауматично.
Ипак, Исус је васкрсао из мртвих и почео да се јавља Својим ученицима, дајући им на сваком сусрету доказ који су желели. Јавио се Петру и другима, који су сведочили исто као и он, и Томи, који је одбацио њихово сведочанство.
Тома је желео знак. Како је то могуће? Исус је раније рекао да само “род зли и прељуботворни тражи знак”. Тома је видео сва чуда! Чуо је сведочанства других. Како је могао тако дрско да посумња? Можда је то било оправдано, можда није. Можда је Тома желео да верује, али још увек није могао. Није био способан за то делимично због тврдоглавости, а делимично због искрености према себи самом. Ма шта да је било у питању, Тома није могао да верује и то је и рекао. Био је искрен према апостолима јер није сакрио своје неверје. А могао је. Могао је једноставно да га не открије и да га не исповеди. Могао је да иде својим путем и да сâм уреди ствар пред Богом. Могао је то да исповеди само Богу у тајности; уосталом, зар Бог није на сваком месту? Зар нас Бог не чује и у тајности?
Али Тома се није исповедио у тајности и Бог му није одговорио у тајности. Уместо тога, и једно и друго се десило пред апостолима, онима кроз које Исус сада дела даром Духа Светог.
И ево поенте: Бог хоће да будемо искрени. Он хоће да Му кажемо како се истински осећамо – шта нас боли, у шта сумњамо, шта нас узнемирава, у чему смо подбацили. Он је довољно велики да то све прими. Он ће нам одговорити на свако питање. Тома је посумњао и исповедио је то као што икона и црквене химне показују; Христос је не само дао Томи да додирне Његово ребро, већ се ни Тома није устручавао да то учини. Христос није рекао: “Тај Тома! Док не одрасте, нећу да разговарам са њим!” Бог се не противи нашем испитивању ако смо искрени и ако трагамо. Он не очекује од нас да имамо “слепу” веру нити да не размишљамо рационално, јер зашто би нам онда дао ум ако не треба да га користимо?
Али наша искреност пред Богом је нераздвојива од Цркве, као што је Христос нераздвојив од ње. Христос наставља да нам опрашта грехе и да нам открива Себе у Цркви. Као што је један савремени богослов изјавио: Христос не долази на земљу да би нас научио како да нахранимо гладне, да извршимо неку друштвену делатност, или да би нас научио новој философији, без обзира колико је све то важно. Уместо тога, врло једноставно – Он оставља Своје тело и шаље Свој Дух. Са њима нас укључује у Свој живот у Богу Светој Тројици.
Искреност (Исповест) и Откривење (Причешће) су ознаке апостолског живота. Прва је наше самооткривење Богу а друга Његов одговор на наше откривење. И једно и друго су дубоко лични и истовремено нераздвојиви од Цркве. Тома нам је пример и у једном и у другом. Само искреношћу пред Богом, полажући све пре Њим, откривајући Му себе, ми Му дајемо прилику да се Он открије нама. И у тој обостраној отворености и ми можемо, као Тома, да исповедимо: “Господ мој и Бог мој”.

Јеромонах Калиник (Бергер)