Валаам – Мала Света Гора

Поклоничка група на челу са владиком Лонгином наставља обилазак руских светиња. Среда ујутру. Речено нам је да ће узети око три сата аутобусом до пристаништа, одакле ћемо бродом бити пребачени на острво Валаам. Понешто смо знали, понешто читали о овој великој руској светињи, али нико није могао наслутити ни из близа о каквом се то у ствари месту ради и који је значај ове Светиње, којој се стиже бродом преко највећег језера у Европи – Ладошког језера (Ладога). Пре свега, уплашило нас је хладно време. Нешто је нагло захладнило те ми, не знајући о каквом се броду ради, да ли ћемо или не морати бити напољу, размишљали смо о томе како се нисмо адекватно обукли за овакво путовање. Међутим, када смо видели брод, није више било места забринутости. У ствари, то није био неки мали брод, већ брод осредње величине, власништво манастира Валаам, што је јaсно показивао и назив брода. Управа Манастира побринула се да нам резервише један простор само за нас. Путовање, дакле, беше веома пријатно.

После једно три сата пловидбе, угледали смо главно острво овога архипелага, који броји 40 острва. Имао се осећај као да се приближавамо најлепшој оази, после вишедневног проласка кроз сурову пустињу. Питоми предели острва, које је Бог украсио боровом шумом, са златним куполама валаамских храмова, простирали су се испред нас и неминовно приближавали. Што смо се више приближавали пристаништу, све више се осећао дах светости овога места, освештаног молитвама светих Божјих људи, а које је смештено на Северу – према граници са Финском. Пре револуције у Царској Русији, Валаам је био дом за 1000 монаха. У току Првог великог рата, Финска је окупирала Валамска острва. Ово је имало двојаки ефекат на монашку породицу. С једне стране било је добро, јер су били поштеђени од прогонства бољшевика, а, опет, с друге стране, дошло је до немира због тога што је то сада била територија Финске православне цркве, која је међу Валаамску породицу унела немир због инсистирања да се богослужи по новом калндару. Ово је поделило монахе у два табора: на оне који су пристали на нови календар и оне који су то одбили, тако да са овим почиње слабљење овог духовног горостаса. Финци су задржали Валаам све до Другог светског рата. Негде на почетку рата Стаљин је наредио бомбаровање Валаама, његово ослобађање од Финаца. По преузимању ове територије од стране Совјета, монаси су напустили свој дом, поневши са собом све драгоцености, које су могли понети, те су створили Нови Валаам у Финској. После повратка Русије на сцену и ослобађања Руса од Совјета, дошло је до повратка одређеног броја монаха, који сада обнављају ову Светињу. Овај ставропигијални манастир сада броји 100 монаха, а настојатељ је епископ Панкратије. Нажалост, он је у ово време боравио у Паризу, тако да га нисмо срели.

Наш дводневни боравак у Манастиру организовао је заменик Игумана, о. Методије, иначе пореклом из Македоније. Он, такође, беше отсутан послом. Позвао је телефоном владику Лонгина уочи нашег доласка, извинуо се због тога што нас лично неће дочекати, али је нагласио да ће Преосвећени са својом пратњом бити дочекан на највишем нивоу. А ниво је био царски. Човек просто не зна са које би стране почео да прича о свим појединостима овога дочека, смештаја и бриге о нама за време нашег боравка. Но, то и није поента ове скромне приче. Много је важније да се нешто каже о овом невероватном Манастиру и месту на коме се сведочи Православље у време последњег миленијума.

Величанствени храм Спасо-Преображенски тренутно се обнавља. Са спољне стране подигнута је скела у висини храма. Храм има две цркве. Црква у приземљу је сачувана и у добром је стању. Ту се тренутно служи док се црква на спрату обнавља. Интересантно је да скоро сваки већи храм у Русији има три олтара: централни или главни олтар, јужни и северни. Када је Валаамски храм у питању, он има 6 олтара: у доњој цркви три и на спрату – у горњој цркви три. Сваки олтар је посвећен другом светитељу. Поред овог велелепног храма, на главном острву и на околним острвима налази се 9 скитова. Сваки скит има свој храм или храмове и братство које има свога игумана. На главном острву изграђен је изузетно леп храм и у току је изградња Патријаршије. Патријаршја ( храм и резиденција за Патријарха) укључује и просторије за Председника Русије.

Другог дана боравка требало је да посетимо острво Св. Александра Свирскога, али су нам после Литургије рекли да се то неће моћи остварити због најављеног невремена. Међутим, после ручка се време знатно побољшало тако да су нас повели за поменуто острво. Превезли су нас са глисером, а вожња је трајала двадесетак минута.

Св. Алексндар Свирски преминуо је пре пет стотина година, подвизавао се на овом острву све док му се није јавила Пресвета Богородица и рекла му да треба да оде са острва и оснује манастир. Он је отишао и основао манастир недалеко од Петрограда. Када је манастир заживео повукао се и наставио да живи сам, одвојен од остале браће. Његово тело и данас се чува, потпуно нетакнуто, у овом Манастиру. Специфичност везана за мошти овога Светитеља је у томе што оне, не само да су нетљене, већ имају и природну боју тела. Овде, на његовом острву, налази се храм и гроб, који је он ископао и у који је повремено легао да би се потсећао на смрт. Ђакон Матеј, иначе бивши пилот, који нам прича о овом великом светитељу, рече да му његово искуство каже да повремено лежање у гробу има неку чудесну моћ да човеку стави ствари у исправну перспективу. „Лежећи у гробу, човек нема избора већ да држи очи упрте у небо, а то има посебан значај“, закључио је наш домаћин.

Интересантно је напоменути да после одласка монаха из Манастира, током Другог светског рата, људи из оближњих места населили су Манстир и прилично све упропастили. Најгоре од свега је то што су они ту живели, јер им је живот био јефтинији, те када су се монаси почели враћати ови нису били вољни да напусте. И данас има много цивила на овим острвима, који одбијају да оду, иако су им се монаси створили услове за уселење у нове станове у Петрограду или околини. Монаси се надају да ће се овај проблем временом решити.

И овде, као и на другим местима, поклонили смо се моштима многих светитеља, чудотворним иконама, којих има у сваком од ових храмова. У главном храму манастира Валаама целивали смо икону Богородице, која се зове „Свецарица“. Ова икона је копија чудотворне иконе из манастира Ватопеда са Свете Горе, а поклон је игумана манастира Ватопеда, о. Јефрема.

Наши домаћини су нас испратили дајући нам разноврсне поклоне, што је овде обичај у сваком од манастира, које смо посетили, превезли нас до пристаништа, где смо се укрцали на путнички брод. Вече је, око седам сати, четвртак 31. маја. Сместили смо се у наше кабине и нашли се на кафи у једном од ресторана овога брода. Брод је испловио из луке око 8 увече у дванаесточасовну пловидбу у правцу Петрограда, наше дестинације. Док се брод тихо и готово нечујно пробијао кроз воду Ладопког језера, ми смо слушали класичну музику на гитари, од стране једног Јерменина, који је вешто дотицаo прошле векове и потсећао нас на човекова достигнућа на духовном плану музичког изражавања. Ми смо тако седели још неко време, размишљајући на глас о Валааму, који је неминовно потсећао, и то по много чему, на Свету Гору Атонску.