Литургија са патријархом Кирилом – Сергејев Посад, Москва

Наш пут се наставља. Недеља 3. јуна 2012. године. Духови – велики празник Цркве Христове. Планирано је присуство Литургији у Сергијевском Пасаду, познатој Лаври – манастиру Св. Сергија Радонешког, у којој је смештена Московска Духовна Академија. Владика Лонгин се посебно радује што ће имати прилику да се посети на школске дане као и да сретне неке од својих професора или школских другова. Значајна ствар била је и то што је требало да, на овај велики Празник, Преосвећени владика Лонгин служи са Патријархом Кирилом.

Лавра има 7 храмова те када смо се приближили указали су се торњеви и кубета поменутих храмова. Златна кубета разбијала су монотонију околине и значајно привлачила пажњу свих који су долазили у додир са њиховом  чудесном појавом. На двадесетак километара од Лавре приметили смо неуобичајену присутност полиције на путу. У почетку на свакој раскрсници била су полицијска кола, а потом на сваких сто метара стајао је по један полицајац.  Схватили смо да полиција припрема долазак Патријарха Кирила. Касније су нам то потврдили. Патријарх Кирил има слично обезбеђење које има председник Путин. Са највећим почастима, редовна и тајна полиција обезбеђују Патријархове посете црквама. Када смо стигли до порте Манастира, све је већ било спремно за дочек високог госта. По доласку Патријарха епископи, свештеници обучени, они који нису служили, студенти Духовне академије и мноштво верног народа, чекали су испред Патријархове резиденције. Ред међу служашчим свештенством одржавали су два свештеномонаха, а ред међу народом одржавала је полиција. Патријарх је изашао обучен, онако достојанственог изгледа, и сви смо кренули према храму, који је био удаљен око 150 метара. Апсолутна дисциплина, која се осећала у ваздуху, осећај да смо корачали у литији испред, данас нема сумње, најснажнијег православног поглавара, маса света, који су са страхопоштовањем исчекивали Литургију, све то испуњавало нас је и изазивало треперење душе.

У току причешћа свештенства проповедао је је о.Илија, један од професора Академије. Пошто су се Патријарх, епископи и свештеници у олтару причестили, ми који смо служили имали смо прилику да узмемо благослов од Патријарха. А у наставку Литургије служено је вечерње богослужење, према нашем типику. На крају вечерњег Патријарх Кирил је проповедао. Била је то снажна проповед о значају Празника. Његов продоран баритон не дозвољава слушаоцу да одлута у својим мислима. На крају, Патрујарх Кирил је отпраћен,  на исти начин на који је дошао, назад у резиденцију. После десетак минута појавио се на балкону и одржао још једну проповед са балкона, поздрављајући сада једну масу света, који је преплавила порту. Ово нису само верници који су присуствовали Литургији, већ сви они који су била у другим храмовима ове чувене светиње. Цео призор беше незабораван.

Ми смо навикли да пресретнемо свога Патријарха, да га свако може зауставити, тражити благослов од њега, прекинути у оном што ради итд. Московском Паптријарху нико од верних не може да приђе, што је за нас у почетку било чудно, али смо после разумели да се тако нешто не би могло контролисати. Тамо где Патријарх служи увек има маса света и када би он почео да појединачно даје благослове и да се задржава у разговору са њима, то просто не би могло да функционише.

Поклонили смо се моштима Св. Сергија, који је, како нам је владика Лонгин објаснио, отац и Цркве и Нације, нешто као Св. Сава код Срба или још боље би било рећи – као комбинација Св. Саве и Св. Василија Острошког. Пред моштима Св. Сергија служи се непрестано акатист. Од девет ујутру до девет увече. Интересантно је напоменути да увек има народа који зна акатист те сами одговарају. Лавру комунисти нису рушили, али су је затварали, тако да једно време народ Руски беше поробљен и за ову јединствену светињу.

Манастир тренутно има око 300 монаха, а у Академији се школује 800 студената. Свако од монаха има своју келију. Игуман Лавре је сам Патријарх Московски, а тренутно његов заменик је један Архиепископ. Враћали смо се из Свето-Ссергијевске Лавре под утсиком невероватно живе православне заједнице. Ову заједницу је неопходно посетити да би човек разумео о чему писац ових редова пише. Не само Лавру, већ Русију. Тек после једне посете Русији, може се разумети она наша, помало шаљива, изјава: „Нас и Руса триста милиона“. Да изјаве нема, требало би је измислити.

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар