Пут за Петроград

Руси су успели да унапреде своју железницу, придодајући редовним возовима најнапреднији воз, који познаје Европа. Овај воз достиже брзину до око 250 км на сат. Наша поклоничка група напушта Москву и одлази овим возом, у уторак рано ујутру. Били смо одушевљени удобношћу коју је ово путовање пружало. Разговор током овог трочасовног путовања одвијао се под утиском прошлог дана – Оптинске Пустиње као и претстојећег сусрета са градом на Неви.

Наши домаћини сместили су нас у хотел у центру града, а потом повели ван Петрограда у једно село, где смо обишли једну цркву брвнару, прилично оронулу цркву, која у време Бољшевизма беше једина „дејствујушча“ црква у овом делу града. Старешина храма о. Александар, веома предусретљив и домаћински расположен човек, објаснио нам је да се спрема да обнови овај историјски храм. Ту смо ручали са нашим домаћинима. Посматрајући ову дрвену цркву, није се могло пренебрећи сазнање о размерама трагедије Руске православне цркве у време комунизма. Само један податак оставља човека без даха. Наиме, пре револуције Руси су имали око 55 хиљада цркава и манастира, а њихови револуционари су им срушили или затворили око 50 хиљада. Последице ове трагедије осећаће се још дуго у будућности. Нажалост, има много храмова, и то оних који су најважнији, који су и даље музеји, а само неке од њих Црква може повремено користити за ограничен број служби.

После ручка одлазимо у Царско Село где смо обишли храм у коме је руски цар посећивао богослужења. Видели смо, такође, и царске палате. То је једна апсолутна раскош. Све је у овом царском месту оправдало овај назив.

Наш пут нас је одвео до једног од најпознатијих музеја у свету, који се зове „Eрмитаж“. Овај музеј је део зимског царског дворца, смештен је у центру града, на самој обали Неве. Тешко је објаснити богатство, културу, уметност или вредност хиљада егзебита у овом невероватном музеју. Кажу да би било потребно човеку да проведе овде две године, да би обишао све изложбене предмете, под претпоставком да би се задржао код сваког предмета 2 минута. Можда ово може мало да помогне разумевању грандиозности овог пројекта, смештеног у згради која подсећа на најлуксузније палате икада саграђене.

Увече смо обишли катедрални храм „Богородичне Иконе Казанске“. Објаснили су нам да је цар Петар, будући незадовољан објашњењем да је Москва „трећи и последњи Рим“, сматрао да Перов Град има довољно квалификација да буде „четврти Рим“, те је у том смислу затражио да се изгради нови храм, који би по својој архитектури и грандиозности потсећао на катедралу Св. Петра у Риму. Храм је заиста импресиван. Иако се по својој величини не може мерити са катедралом у Риму, храм представља украс града и духовну снагу, која, нема сумње, облагодаћује Руски народ као и све оне што овде долазе на молитву, кроз посредство Пресвете Богородице и Њене чудотворне Иконе Казанске. Духовној лепоти града значајно допринси храм Св. Исакија Далматског, смештен у самом центру града, који, нажалост, није у црквеном власништву. Сазнајемо да је градска општина власник и да је ова црква-музеј значајан извор прихода за Општину. Као и на другим местима они дозвољавају Цркви да се ту понекад, о значјним данима, отслужи Литургија. Иначе, овај храм, по својој велични, спада међу десетак највећих храмова на свету.

Обишли смо још неколико храмова овога града, који, по много чему, а нарочито архитектури, повезује Исток и Запад, и који, без сумње, спада у лепше светске метрополе, посведочили почетак чувених „петроградских белих ноћи“ (дан траје скоро до поноћи) и под утиском лепоте архитектуре, царске руске раскоши, духовне снаге руске душе и наде на успон Првославља у Светој Русији, отишли смо на починак, припремајући се за путовање следећег дана, ка чувеном монашком острву Валаму.

 

[slideshow id=32]