Одржана Редовна Годишња Скупштина Епархије Новограчаничко-Средњезападноамеричке

У петак и суботу, 19. и 20. априла, текуће године, одржана је редовна Епархијска скупштина, Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, у манастиру Нова Грачаница, Треће Језеро, држава Илиној, САД. Овом значајном заседању претходио је семинар свештеника поменуте Епархије.

На заседању Скупштине узели су учешћа свештеници, монаси и мирјани из 46 парохија и манастира. Поред редовних питања, која се тичу духовно – финансијско – материјалног стања Епархије, добар део времена посвећен је васпитању и образовању омладине, окупљене у парохијским недељним школама. Скупштина је почела надахнутим поздравним говором Његовог Преосвештенства Г. Лонгина и завршена његовом духовном и садржајном поруком као и позивом свима на наставак рада на духовном узрастању. Скупштина је усвојила и резолуцију у виду пастирске поруке.

Из Епархијске канцеларије

 

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА НОВОГРАЧАНИЧКО-СРЕДЊЕЗАПАДНОАМЕРИЧКА

РЕЗОЛУЦИЈА ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ

Манастир Нова Грачаница, 19. и 20. април 2013.

Ми, свештеници, свештеномонаси и мирјани – представници свих парохија и црквено-школских општина подручне нам Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке, сабрани на Годишњој скупштини у манастиру Пресвете Богородице – Новој Грачаници у Трећем Језеру, Илиној, под омофором надлежног нам архијереја, Његовог Преосвештенства Г. Г. Лонгина, доносимо ову

Р Е З О Л У Ц И Ј У

Упућујемо наше поздраве и изразе синовске оданости, љубави и поштовања Његовој Светости Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Г. Иринеју и свим отачаственим архијерејима Српске православне цркве у отачаству и расејању.

И овом приликом изражавамо своју оданост пуноћи и јединству наше Мајке Цркве, свесни тога да свако од нас са Богом му повереног места, овде и сада, доприноси лепоти заједништва само ако смо у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани (Римљанима 12:12).

С вазда будним осећањима љубави и одговорности, упућујемо и наше братске и сестринске поздраве свим Србима православне вере на просторима Богом спасаване епархије наше, који својом вером, надом и љубављу искупљују време не на нашој, него на Божијој земљи. У духу Великог поста који нас припрема за незалазну васкршњу радост, желимо да са овог светог места умолимо све наше православне сународнике да Цркви прилазе, да Цркву доживљавају и да се према Цркви опходе као према Телу Христовом, а не као према једној од безбројних овоземаљских организација. Јесте да и Црква има своје законе и прописе, неопходне за Њено деловање у свету и међу људима, али превасходни закон Цркве увек је био, јесте и биће закон љубави. Једино нас у Цркви може озарити та љубав, љубав Христова која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Ефесцима 3:19).Нема бољег и делотворнијег места за умножавање истинске љубави него што је Црква, нити бољег начина да се та љубав доживи него што је Свето причешће. Причешћем потврђујемо нашу љубав према Христу Господу, који је нас и нашега спасења ради оваплоћена, распета и васкрсла Љубав, Љубав која је и нас запечатила даром Духа Светога, који од Оца исходи, онога дана када смо крштени и миропомазани. И зато, Бога ради и спасења ради, немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај (Јеврејима 10:25). Не запостављајмо браћо и сестре ни Пост, ту мајку свих врлина и радост светих, како о Посту пева Триод.

Држимо се молитве да би и она нас одржала на мору овог све узбурканијег живота. Не занемарујмо Свету тајну покајања и исповести, добро знајући да постоји само један грех који Бог не може да опрости, а то је непокајани грех, а по речима св. Симеона Логотета нема тог греха који побеђује човекољубље Твоје Господе. Али после молитве, а пре Исповести и Причешћа, опростимо једни другима! Опраштајмо, а не замерајмо! Опраштајмо, а не гневимо се! Опраштајмо, а не осуђујмо! Опраштајмо и помажимо! Помажимо једни другима, али помажимо и Цркви за коју смо сви одговорни, е да би Црква могла да врши своју мисију. Не тражимо да Црква буде оно што Она по својој природи никада не може да буде. Црква није место ни за политику, ни за неодговоран осећај етничке припадности, а најмање је Црква место за забаву! Црква је место на коме се животом у врлинама тражи и налази спасење. Све остало може и овај свет да нам да, али спасење овај свет може само да уклони од нас, ако нас исувише привуче својим обманама, а никако и да нам га да , јер Спасење је у Богу нашему који седи на престолу (Откровење 7:10).

Са дубоким осећањем хришћанске љубави, али и не малог дивљења, посебно данас поздрављамо наше Србе и Српкиње и српску децу у Старој Србији – на Косову и Метохији, који непристајањем на људску неправду, а поуздањем у Божију правду, истрајавају на своме путу који је свакодневна Голгота. Зна овај свет, чак и када неће и не сме да призна, да је Косово и данас Србија, јер по речима песника: ако је њихово, зашто од нас траже да им га дамо? Јединствени смо у подршци Српском патријарху да се Косово и Метохија никада и ни под каквим условима не могу и не смеју добровољно дати.

Идуће године ће, ако Господ хтедне, наш српски народ обележити стогодишњицу ослобођења Старе Србије. Зар да у освит тог јубилеја будемо сведоци немог поклањања онога што је наше? Живот сваког Србина, Српкиње и Српчета на Косову и Метохији је данас налик воштаници која светлошћу Христовом светли. Оном истом светлошћу која је поставила темеље, а обасјава куполе Пећаршије, Грачанице, Дечана, Девича и свих српских манастира на земљи коју су свети преци наши молитвом и покајничким сузама од неба примили. О тој светлости сведоче и подвизи храбрих наших монаха и монахиња на косово-метохијској постојбини нашој.

Ако ми Срби из Америке мислимо и осећамо да не можемо више за њих да учинимо, немојмо бар рану већом стварати тако што ћемо о Косову само певати. Певајмо, још како, али и пођимо у сусрет сведоцима вере и имена српског. Кренимо им у загрљај да им се тамо, на земљи Божијој, а онда и њиховој и нашој, захвалимо што чувају оно што није тек само најскупља српска реч, него и жива рана на страдајућем телу и данас распетог Спаситеља. Пођимо на ходочашће својим коренима, на које смо тако поносни. Нико оданде не тражи ништа што је наше, али траже нас. Желе, још како желе, да им и одавде неко као род рођеном дође. Однесимо им барем уздах и стисак руке, а они ће нас почастити сунцем које се у свакој сузи српског детета на Косову и Метохији бруси у драги камен, богатећи још више ризницу народа светосавског и лазаревског. И тек када се оданде вратимо, имаћемо права да нешто о Косову и Метохији и кажемо. А до тада- молимо се. Молимо се да нас Господ Речју и Љубављу Својом, а молитвама свих светих рода нашега, очисти заблуделе, сабере расточене, разбистри помућене, пронађе изгубљене, оживи обамрле.

Као житељи ове земље Америке, упућујемо наше молитве Свемилостивом Богу, да утеши све оне које је болом и ранама походила злоимена трагедија у Бостону, као и она у Весту у Тексасу. Молимо се за покој душа свих који су изгубили своје животе у тим великим несрећама које задесише ову земљу током седмице која је на измаку.

Благодарни смо Творцу и Сведржитељу нашем на свим добрима којима нас је походио у протеклој години Милости Његове, молећи му се да нас и у овој години не заборави, и да нам подари снаге да Га на сваком кораку сведочимо и да се Њега и Његових угодника и Његове најмање браће никада не постидимо у вреви овога света која нас све више узима под своје, јер је мудрост овога света лудост пред Богом (Прва Коринћанима 3:19). Наше је да се трудимо, да верујемо и да се надамо и да тако са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира (Ефесцима 4:2-3).