Монашење у Манастиру Светог Саве

6 априла ове године, после вечерње службе празника Благовести, уследило је монашење студента факултета Светог Саве, Ратка Тешановића који је у монашком образу добио име Нектарије. Нашем новом сабрату, оцу Нектарију, желимо сваки благослов од Господа и успешан ток монашког живота.

Беседа Епископа Лонгина на монашењу студента Ратка Тешановића у манастиру Светог Саве
Либертивил, Уочи Благовести, 6. Април 2017.г.
 
Драги нам брате у Христу,
 
Ево, ове свете ноћи, окружен монаштвом, свештенством, бројним народом, као и студентима наше школе, а пред лицем Анђела Божијих и пред лицем Христа, примио си монашки постриг, не из мојих руку, но из руку самог Спаситеља! Овим чином испуњена је твоја давнашња жеља и прибројан си најизбранијим душама што је изнедрио род људски. Учинио си то у храму Светог Саве у Либертивилу. Најстаријем нашем Манастиру, нашем првом духовном и националном огњишту, где се налазе мошти Владике Мардарија и део моштију Владике Николаја. Нека те то подсећа да се налазиш под њиховом посебном заштитом.
 
Вечерас је овде, драга браћо и сестре,  свадба Јагњета Божијег, Оног који је живот свој принео за живот света, за живот свих људи и народа, свих створења, за живот целе творевине.
Наша света Црква добила је још једног монаха, који је потпуно слободно и драговољно рекао ”да” Христу Господу, примио крст животворни  и Јеванђеље спасоносно, одрекавши се свега трулежног и пролазног. Велики је то Божији дар и радост људи и анђела, а посебно светог Нектарија Егинског, који је, ево вечерас,   добио  духовног сина. Да то име достојно носиш до краја живота, до последњег издиханија!
 
Монаштво је слика – икона будућег живота у Царству Небескоме, које је припремљено свима који су угодили Богу. Оно је, по речима св. Игњатија Брјанчанинова, дар Духа Светога. Свети Теодор Студит  за монаштво каже да је: трећа благодат, небески живот на земљи, духовно срце Цркве. Без монаштва нема Цркве и оно је увијек било њена авангарда! Но важно је рећи да се не  постаје монахом нити се иде у Манастир да се ту само живи и ради, једе, спава већ спасава.  Ако неко прима постриг руковођен неким другеим мотивеима,  а не спасењем душе, тај ће стално да ропће, друге окривљује за своје проблеме  и биће незадовољан. Зидине манастира саме по себи не спасавају већ молитва Богу, држање монашких завета и правилан однос према другима.  Суштина је у послушању! Подвиг послушности је основа која у себи, као неки природни плод, садржи и друга два завета. Но најтеже је одрећи се себе и потпуно се предати послушности Цркви. И то што је Ратко при постригу примио ново име, значи да он одбацује старог човека, да је ранији живот оставио у прошлости и да почиње нови живот који не припада њему самому а припада и Цркви.
 
Сви смо ми овде привремено, Господ нам је спремио Ново Небо и Нову Земљу. Сви ми осећамо неку носталгичну чежњу за Очевим домом, за повратком из земље далеке. Посебно душа монаха пати и осећа неадекватност свега што постоји на земљи, она чезне за Богом, осећа  жеђ за Њим и ватрено Га тражи. ”Тужи душа моја за Господом,  и са сузама тражим Га, вели старац Силуан. Како да Те не тражим? Прво си Ти потражио мене, И дао ми да се насладим Духом Твојим Светим, зато Те је душа моја заволела”. Заволела је Господа, млада душа нашег богослова Ратка Тешановића, и вечерас Му гласно говори: Господе, Теби ћу служити!
Сви ми знамо да није лак монашки живот. То је свакодневно разапињање, тијесан пут али је најкраћи и спасоносан. Душа калуђера преживљава најразличитије буре – благодатне посете, страшне нападе непријатеља, телесне болести, борбу са унинијем. Трагедија монаха није у његовом евентуалном посртању већ у престанку борбе са самим собом. Кроз падове Господ допушта да монах опитно спозна своју немоћ, а тиме га учи смирењу. Ако монах не оставља подвиг, он кроз покајање, које је безгранични океан, устаје и бива силнији и јачи. Молитва и покајање помажу да се стекне духовно здравље и радост у Господу, која се не може поредити ни са каквом људском радошћу. Молитва је заиста главно монашко делање! Она треба да буде испред свега и изнад свега. Треба непрестано мислити о Начелнику наше вере,  о нашем Спаситељу.  За нас, Исус Христос није просто Реч, то је Енергија, Сила!
 
Желим да истакнем да монаштво није вера другачија но што је то код осталих православних хришћана. Монаштво је само другачији начин живота, који је базиран на Христовим заповести, чије држање је повезано са подвигом. Не постоји хришћанин неподвижник, па кад говоримо о суштини монашког делања онда говоримо о ономе што је блиско и сродно сваком православном хришћанину. Монаси нису, дакле,  изнад и изван Цркве, они су једноставно аутентични хришћани, који се труде да живе по Јеванђељу, да носе крст свој, иду за Христом и постају светлост овога света!
 
Драга браћо и сестре, ово је велики догађај и истински радост, за наш Манастир, за  нашу Епархију и целу Цркву!  Најискреније честитамо новом војнику Христовом, монаху Нектарију! Срце монаха је поље битке, где, Бог и ђаво, по речима великог Достојевског, непрестано бију бој. Нека  ти Пресвета Богородица, прва  Монахиња после првог Монаха Христа,  буде стални Покров и чврста Стена и Заштита.  Нека су ти увек на уму,  и да те теше,  Њене речи казане оснивачима светогорског монаштва светим Петру и Атанасију Атонском: ”Ја сам ваш доктор и бринем о вама”,  као и ове речи: ”Ја сам ваш економ,  бринем о вашим животним потребама а од монаха тражим једно: да сачувају монашке завете!”
 
И ето,  толико од мене,  ово неколико речи које излазе из љубави мога срца а као поштовање према твојој личности.  Нека Господ молитвама Светог Нектарија, твог новог Покровитеља,  помогне да растеш  из силе у силу а свакако ћете пратити и моје скромне молитве јер сам са великом радошћу удостојен да обавим ову свету Тајну.