All posts by fr_s

Прослава Светог Мардарија Либертивилског / Glorification of Saint Mardarije of Libertyville

 

On Sunday, July 3/16, 2017, exactly 100 years since Hieromonk Mardarije (Uskokovic) was sent to the United States in order to assist with the Serbian Orthodox Mission of the Russian Orthodox Church in North America, His Holiness Serbian Patriarch Irinej led the Glorification and Translation of the Relics of St. Mardarije of Libertyville and All-America.

With the blessing of His Grace Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America, the festivities began on Friday, July 14, with a Symposium dedicated to the Life and Times of St. Mardarije at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral, with lectures delivered by Dr. Srdja Trifkovic, Dr. Nicholas Groves and Dr. Nicholas Ganson. Before the beginning of Vespers, His Holiness Patriarch Irinej arrived at the Cathedral and was greeted with a Doxology Service in order to give thanks to God for the safe arrival to Chicagoland of the Spiritual Leader of the Serbian Orthodox People. Following the Doxology Service, Vespers was served, after which His Grace Bishop Longin welcomed His Holiness to the Diocese of New Gracanica and Midwestern America and asked for his fatherly blessing. His Holiness then participated in a Press Conference for news agencies regarding the Glorification of the newly-revealed Saint. A documentary film, sponsored by Ostrog Monastery in Montenegro called “The Quiet Corner of Christ,” was presented. This inspirational film focused on the life and struggles of St. Mardarije. The hall was filled to capacity and everyone was most eager to witness the film’s premiere. Hereupon, His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Coastlands gave a beautiful talk on the life of St. Mardarije and what he meant to the world during his lifetime and his prophetic witness for us today and the future.

On Saturday, July 15, His Holiness Patriarch Irinej served Patriarchal Divine Liturgy at New Gracanica Monastery in Third Lake, Illinois, concelebrating with is Grace Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America (the host-Bishop), His Grace Bishop Anthony of Toledo and the Midwest (Antiochian Orthodox Church), His Eminence Arhcbishop Nikodim of Northern Donetsk and Starobeljski (Ukrainian Orthodox Church of the Moscow Patriarchate), His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Coastlands, His Eminence Archbishop Peter of Chicago and Mid-America (Russian Orthodox Church Outside of Russia – Moscow Patriarchate), His Grace Bishop Theodosy (Russian Orthodox Church Outside of Russia – Moscow Patriarchate), His Grace Bishop Mitrofan of Canada, His Grace Bishop Maxim of Western America, and His Grace Bishop Irinej of Eastern America. The Episcopal Choir of the Diocese of New Gracanica and Midwestern America responded at the Divine Liturgy, under the guidance of Marya Milicich. The church was overflowing with faithful who had come from all parts of North America in order to venerate the relics of St. Mardarije. At the end of the Liturgy, Bishop Longin welcomed Patriarch Irinej to New Gracanica Monastery, a place he has visited many times, especially during the lifetime of Patriarch Pavle of Blessed Memory, and offered a festive meal in the Monastery Hall.

That evening, nearly a thousand faithful awaited the arrival His Holiness to the All-Night Vigil at St. Sava Monastery, where the incorrupt relics of St. Mardarije were resting in a closed reliquary. The faithful came from all over America and Canada in order to venerate these holy relics. At the doors of the church, His Holiness was greeted by several hierarchs, including His Beatitude Metropolitan Tikhon, Primate of the Orthodox Church in America. The service was sung by the St. Vladimir Russian Orthodox Male Choir from New York City, under the direction of Director Adrian Fekula. For some sticheras, especially those dedicated to St. Mardarije, a choir of clergy sang from the pjevnica (kliros), led by His Grace Bishop Mitrofan of Canada. With joy, people eagerly anticipated the opening of the reliquary at the Magnification (Polyeley) of St. Mardarije. The newly revealed relics brought peace over the Monastery, and the spiritual joy experienced by all in witnessing this miracle of God is indescribable. Following Vigil, a meal was offered at New Gracanica Monastery for the faithful.

On Sunday, July 16, at the gates of St. Sava Monastery, built by St. Mardarije himself, His Holiness Patriarch Irinej was greeted by all the serving hierarchs and clergy. Among the hierarchs were: His Beatitude Metropolitan Tikhon of America and Canada (Orthodox Church in America), His Grace Bishop Dimitrios of Mokissos (Greek Orthodox Archdiocese of America), His Grace Bishop Anthony of Toledo and the Midwest (Antiochian Orthodox Church), His Eminence Archbishop Nikodim of Northern Donetsk and Starobeljski (Ukrainian Orthodox Church of the Moscow Patriarchate), His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Coastlands, His Eminence Sava, Metropolitan of America (Georgian Orthodox Church), His Eminence Nicolae, Archbishop of the Americas (Romanian Orthodox Church), His Eminence Archbishop Peter of Chicago and Mid-America (Russian Orthodox Church Outside of Russia – Moscow Patriarchate), His Grace Bishop Paul of Chicago and the Midwest (Orthodox Church in America), His Grace Bishop Theodosy (Russian Orthodox Church Outside of Russia – Moscow Patriarchate), His Grace Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America (the host-Bishop), His Grace Bishop Mitrofan of Canada, His Grace Bishop Maxim of Western America, His Grace Bishop Irinej of Eastern America, His Grace Bishop Kirilo of Diokleia and His Grace Bishop Sava. Among the clergy, which comprised all those who serve in the Diocese of New Gracanica and Midwestern America as well as many guests from the other Dioceses in North America, were honored guest clergy: V. Rev. Archimandrite Tomas (Kazich), Spiritual Father of New Gracanica Monastery; V. Rev. Stavrophor Marko Todorovich, Hierarchical Deputy of the Diocese of New Gracanica and Midwestern America, V. Rev. Archimandrite Nectarios (Harding) of Holy Trinity Russian Orthodox Monastery in Jordanville, New York; V. Rev. Abbot Damascene (Christensen) of St. Herman of Alaska Serbian Orthodox Monastery in Platina, California; Rev. Hieromonk Ignatij (Shestakov), Editor-in-Chief of Pravoslavie.ru and Sretensky Russian Orthodox Monastery in Moscow, Russia; V. Rev. Stavrophor Obren Jovanovic, Secretary of the Metropolitanate of Montenegro; V. Rev. Protosindjel Vasilije (Gavrilovic) of Holy Transfiguration Monastery in Milton, Ontario, Canada; V. Rev. Stavrophor Nikola Ceko, Hierarchical Deputy of the Western Diocese; V. Rev. Stavrophor Dr. Zivojin Jakovljevic, Hierarchical Deputy of the Eastern Diocese; Patriarchal Protodeacon Dr. Damjan Bozic, Editor-in-Chief of the Official Organ of the Serbian Orthodox Church “Pravoslavlje” (“Orthodoxy”) and “Teoloski Pogledi” (“Theological Views”); and, Protodeacon Slobodan Vujasinovic, Diocesan Deacon of the Diocese of Srem. Along with the hierarchs and clergy, over one hundred children gathered to greet the Patriarch, dressed in traditional Serbian folk costumes. The procession led from the gates of the Monastery to the Relics of St. Mardarije, which had been placed in the middle of a huge tent, erected for the Divine Liturgy, served directly in front of the Monastery Church.

Among dignitaries present at the Divine Liturgy were Prime Minister of the Republic of Srpska, Her Excellency Ms. Zeljka Cvijanovic and representative of the President of the Republic of Serbia, Mr. Vladimir Bozovic.

After the vesting of the Patriarch, His Grace Bishop Maxim of Western America, on behalf of his Diocese, presented Bishop Longin with Holy Relics and an Icon of St. Sebastian of Jackson. These were placed on the reliquary of St. Mardarije to show their spiritual unity in building up the Serbian Orthodox Church in America and Canada.

The responses at the Divine Liturgy were sung by a Pan-Orthodox choir, comprised of singers from parishes of the Diocese of New Gracanica and Midwestern America, as well as other Orthodox Churches in Chicagoland, under the direction of Dr. Peter Jermihov.

After the reading of the Gospel, His Eminence Metropolitan Amfilohije read the 21st Archpastoral Epistle of St. Mardarije to his flock on Pascha 1935 (see below), which was translated by Bishop Iriniej of Eastern America. Following the epistle, Metropolitan Amfilohije presented to St. Sava Monastery a cross made from stone that was used to build the house where St. Mardarije was born in Kornet, Montenegro.

Following the communion of the faithful from five chalices, a procession was made around the Monastery with the Holy Incorrupt Relics of St. Mardarije. During the procession, the blessing of the ground-breaking for the new addition to the Monastery Building which is being renovated was served on the place where monastic quarters will be built. After the blessing, the procession continued back to the tent, where the Slava Kolac was blessed and a prayer to St. Mardarije was read by His Beatitude Metropolitan Tikhon.

His Holiness greeted the many hierarchs, clergy and faithful present, estimated to have been a crowd of over 4,000 people, with his Patriarchal message.

After the Divine Liturgy, all the guests were invited to New Gracanica Monastery, where a banquet was held in honor of the Glorification. The original banquet was scheduled to take place on the property of St. Sava Monastery on the other side of the Des Plaines River, which had flooded the previous week. As a result thereof, that section of the monastery grounds were not accessible. At the banquet, His Grace Bishop Longin addressed those in attendance, thanking all the organizers for their help in preparing such a massive event for our Diocese. He also thanked those parishes and individuals who were significant donors. During the festivities, His Holiness Patriarch Irinej and His Beatitude Metropolitan Tikhon were honored with Order of St. Mardarije (I Degree). Musical and oratorical performances also took place during the celebration, including the singing of the national anthems of the United States, Canada, Serbia and Imperial Russia, as well as performances of Russian Folk Songs by the St. Vladimir Russian Orthodox Male Choir, the Pan-Serbian Choir and the Clergy Choir of the Diocese of New Gracanica and Midwestern America. After the program, His Holiness greeted all the faithful again, giving thanks to God for our newly-revealed Saint and blessed all those who gathered in his honor.

Rev. Nikolaj Kostur
Chairman of the Liturgical Committee of the Glorification of St. Mardarije

21st Archpastoral Epistle of Bishop Mardarije
Pascha 1935

Mardarije,
by the Grace of God
Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of America and Canada,
to his dear clergy and people of his God-given diocese,
on the day of the bright Resurrection of Christ,
from the depth of his soul exclaims:

Christ is Risen!

Our people say that man learns as long as he lives. There is no greater teacher than personal experience. It is the most convincing teacher in life. How can you believe the cries of a hungry man if you yourself have never been hungry? How can you understand the cries and sighs of the sick if you have never been sick yourself?
And here I, your bishop, send this epistle to you, my spiritual flock, scattered all over the great America, in my new and rich experience, gained in suffering, pain, and ceaseless sighing over the last two years, wanting to tell you everything that is in my heart, as if in confession, to tell you about that which has filled my being with a faith even stronger than the one which was planted in my heart from my childhood. Confessing before you, I want just one thing, and that is to strengthen you in your faith in God, Who was, is, and will be, regardless of whether people believe in Him or not. This is my confession.
On a sunny day about two years ago, I was decorating the park around the monastery church in Libertyville with about ten workers. Suddenly, out of my chest a stream of blood started flowing. For three days, the doctors could not stop the bleeding. They took me to the hospital. Two doctors diagnosed that my days in this world have been numbered. In order to verify that claim, my closest co-workers called two well-known specialists for tuberculosis, one of whom was an old professor of medicine at the Chicago University. Those two specialists said to the priests who were gathered around me to say goodbye, that tonight, during the night, or at the latest tomorrow in the morning, I should die. The priests believed it. Who wouldn’t? They were hearing this from those who were the experts in the field. And they had to believe it even more because I had already given instructions for my burial at the monastery, and because the temperature and the heartbeat of my sick body were at such levels, from which, according to the science of medicine, a man cannot return back to life. I was in a death-bed delirium and I did not recognize the people around me. And then suddenly, around midnight, I quietly said to those priests who were standing around me: “One of you, go to the Monastery, serve Liturgy, bring the Holy Gifts and give me Communion.”
During the night, from time to time, I regained consciousness. In those moments my lips whispered a warm prayer to the Lord Christ. This was not an ordinary prayer. This was rather a direct conversation of a son with his Father. I felt the graceful presence of Christ, and I prayed like this:
Lord Christ and my God, I don’t care if I die. I am not sorry to leave this world. I am ready to close my tired eyes and stand before Your righteous judgement seat, trusting that Your fatherly love and mercy will forgive me if in my earthly life I did not act according to Your commandments, if I was not zealous enough in the great and responsible episcopal mission, which You through Your Church entrusted me with. You will forgive me, I know, because Your fatherly love is beyond measure. You will also forgive me because, from my childhood, from the sixteenth year of my life, I dedicated my life to serving You, Your altar, and Your people. I am not afraid of death. Personally, I am even looking forward to it, because in Your eternal Kingdom, things will be incomparably easier for me than they have been in this sinful world. For me, the transition from this life is not a transition into an unknown, desolate space with no substance or sense, but a transition into Your eternal Kingdom, which You promised to all those who believe in You. But I beg of You, Heavenly Father and Lord Christ, pour out upon me, Your faithful servant, Your rich mercy, and leave me in this world a few more years, so that I can complete my service to my people and Church, in which You have mercifully elevated me to the greatest apostolic dignity. I would like to preach Your Holy Gospel with even more fervor, to even more warmly relate to my people that salvation is possible only through You and in You. Leave me on earth a little more that I may decorate the monastery of Your great saint Sava a little better. Extend the days and years of my life, if nothing else, then that I may help my old parent and his numerous family, whom a handful of people of no conscience, of irresponsible people from the street, cloaked with a cover of modern morals, try to bring down to the level of a pauper, destroying the community of his home. I pray to You, O Lord my God, fulfill my prayer. Hear me in my weakness, in this night and this hour of death. You can do anything. You brought back the dead from the grave to life with one word. With the touch of the fingers, You gave eyesight back to the blind. I pray to You, this night, when I expect my departure from this world, touch my weak body with Your miraculous right hand and return life to me, which is now on its way to being extinguished. O, Lord, let me get up from my death bed and return to my dear people, and preach to them how You worked a miracle on me and gave me back my life. But not my will be done, rather Your will be done, O Lord.
With those words I concluded my warmest prayer, bathed in warm tears, which freely fell on my pillow, and I closed my tired eyes. I fell asleep, and I saw a strange vision. People call it a dream. I saw myself walking, broken from the illness, hunched over, through the monastery gate toward my prepared tomb. Suddenly, above the monastery church, I saw a perfect bright circle descending toward the earth. An invisible force pulled me closer and closer to the bright circle. When I approached and came very close, I recognized in that bright circle the Holy Communion of Christ, and out of that circle I heard the words: “Look at the multitudes of people on both sides of the monastery river. They are waiting for you. Go to them.”
Soon it dawned. They woke me up. Through the open doors of my room, a fully vested priest with a chalice in his hand entered. There could have been no Confession, because I could not speak.
With tears of joy, I received the Body and the Blood of Christ for the last time, and with firm faith in eternal life beyond the grave, with faith which had never before been so illumined by the graceful presence of the kindest and most merciful, all-forgiving, heavenly Father and our Lord Jesus Christ, I partook of His Holy and most pure Body and Blood.
And what happened at that very moment, my dear brethren? That very moment my eyes opened wide. My reason, which had been darkened by the proximity of death, was suddenly illumined. The doctor who came to the hospital that morning, convinced that he would find me dead, entered through the door, allowed the priest who communed me to exit, nervously approached my bed, took my hand, measured my pulse, and suddenly, his face was radiant with joy. He repeated a couple of times that my heart was in excellent condition and that my pulse was normal. When he was convinced that my temperature was also normal, while it was announcing my death the night before, this doctor, a Jew, exclaimed: “The bishop will live! This is a true miracle from God!”
Since then, two years have passed, my dear brethren, and I, by the Grace of God, have advanced in my health, so that today, the doctors and all people who have known me over the past eighteen years here in America tell me that I have never in my life looked better than right now.
My conscience keeps telling me: “Why are you quiet? Why don’t you tell the people about the miracle that God worked in you?” For two years I hesitated and hid the mystery of my healing, but I will not keep silent anymore. I will feel better when I relate this mystery to my people. And this is what I am doing. The faithful will believe this and they will be established in their faith even more, while the unbelievers will doubt. I am doing my duty toward God and His miraculous power…
The content of my Paschal epistle for this year is unusual, my dearly beloved ones, but so is the event which I am relating to you. May God grant it that many derive a spiritual benefit from this confession of mine. It testifies that God to this day works miracles and fulfills the prayers of those who believe in Him.
Therefore, my dear brethren, pray to God all the days of your lives and God will give you help in need as He approached me. And as for me, I will dedicate my extended lifetime on earth even more, from now on, to the service of God and my dear people, declaring even more convincingly that our salvation is in the Lord. And if we die, we will resurrect in Him.
In the name of the resurrected Lord Christ, I exclaim to all of you the joyful and victorious greeting:

Christ is Risen!
Your warm intercessor in the Lord,
Bishop of America and Canada,
Mardarije

St. Mardarije of Libertyville and All-America
Feast Day – November 29/December 12
Feast of the Translation of the Relics – July 3/16

St. Mardarije was born as Ivan Uskokovic on November 2/15, 1889, to pious parents Pero and Jela (nee Bozovic). Pero was chief of the Uskokovic tribe from the Ljesani area of Montenegro. Ivan grew up with a great love for God and his Serbian people from Montenegro, but also for Slavic people in general. This brought a desire in him to serve his fellow man, but more importantly to serve God, prompting him to become a monastic at a very young age. By the time he was 15, he had already moved to Serbia where he was tonsured a monk and ordained a hierodeacon at Studenica Monastery by the hands of Bishop Sava of Zica. Not long after, he was sent to Imperial Russia, where he studied in the Seminaries of Zhitomir and Kishinev, successfully completing his studies. While in Russia, he was ordained a hieromonk at the age of 18. During this period, his love for the Slavic idea grew. It was his fervent desire that the Slavic people always would always remain firm in their commitment to Christ and traditional values. In 1912, he began studies at the St. Petersburg Theological Academy, which he completed in 1916, continually teaching and preaching to the Russian people. A book of these sermons was published in 1914. He was a gifted orator with a golden tongue, able to exegete on the most difficult of subjects in ways that were clear both to a great theologian or a lay person.

On July 3/16, 1917, Fr. Mardarije was sent by order of the Holy Synod of the Russian Orthodox Church to serve in the Serbian Ecclesiastical Mission of the Russian Orthodox Diocese of America. Within several months, he was elevated to the rank of archimandrite and appointed Chief of the Serbian Ecclesiastical Mission. He immediately began his work in organizing church life and teaching the Serbian people about faith in Christ. Church congregations were organized, and he founded St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois. After the Bolshevik Revolution and the fall of the Russian Empire, the Serbian Orthodox Church was granted permission by the Russian Orthodox Church Outside of Russia (the ruling body of all external affairs of the Russian Church outside the borders of Russia) to open a Diocese for America and Canada. Fr. Mardarije was elected to be the Bishop by the Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church and was consecrated on April 2/15, 1926, in the St. Archangel Michael Cathedral in Belgrade.

Bishop Mardarije soon returned to the United States and intensified his work in the spiritual vineyard entrusted to him. Churches were consecrated and the construction of St. Sava Monastery was completed. All of his contemporaries spoke about him as a man of angelic life, exceptionally talented and with great vision. He was extremely humble, selfless and forgiving, especially of those who opposed his efforts, such as the building of the monastery and the seeking of order within the Church. Even many of the priests were hurtful to their Bishop, lacking respect for his efforts and desire to sacrifice for the good of Christ’s Church. During this time, he became very ill with tuberculosis. He suffered for a long time, often seeking treatments over a period of several months. He was literally crushed on the field of service to people and God.

After much suffering and pain, Bishop Mardarije gave his noble soul to the Lord on November 29/December 12, 1935, while being treated at University Hospital in Ann Arbor, Michigan. His remains were transferred to St. Sava Monastery in Libertyville, where they were interred in the monastery church. The faithful Serbian people have always remembered the works of Bishop Mardarije, especially his direct participation in the physical building of the monastery. Remembering him in prayer, people have always come to light candles at his grave site.

Because of this great remembrance of Bishop Mardarije, as well as the knowledge of the generations of hierarchs that came after him, attesting to his holy struggles and memory, and on the recommendation of the Episcopal Council of the Serbian Orthodox Church in North and South America, the Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church at its Regular Session held on May 16/29, 2015, added Bishop Mardarije to the Diptychs of Saints of the Serbian Orthodox Church. On April 22/May 5, 2017, with the blessing of Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America, the grave of St. Mardarije was opened, and his holy relics were revealed to be incorrupt. After being washed and anointed, they were placed in a reliquary and enthroned in St. Sava Monastery Church for veneration by the faithful people of God. On July 3/16, 2017, exactly 100 years from from the date when St. Mardarije was sent to the Serbian Orthodox people in North America, he was canonized at a Pan-Orthodox Glorification at St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois, with His Holiness Serbian Patriarch Irinej leading the celebration along with representatives of the Local Orthodox Churches.

Through the prayers of our father among the saints, Hierarch Mardarije, Bishop of America and Canada, Lord Jesus Christ, Son of God, have mercy on us and save us!

 

У недељу, 3/16 јула 2017. године, тачно сто година након доласка јеромонаха Мардарија (Ускоковића) у Америку с циљем адмиистрације Српске Мисије Руске Православне Цркве у Америци, свечано је прослављен Свети Мардарије Либертивилски и обретеније његових нетљних мошти. Његова Светост Патријарх Српски Иринеј предводио је Богослужења.

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа Лонгина, Новограчаничко-средњезападноамеричког, прослава је почела у петак, 14. јула, симпозиумом о животу и делу Светог Мардарија, одржаном у Саборном Храму Светог Васкрсења Христовог. Предавања су држали Др. Срђа Трифковић, Др. Николас Гровс, и Др. Николас Генсон. До почетка вечерње службе, Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је стигао у Саборни Храм где је био дочекан уз Славословље. Након Славословља и благодарности Господу за долазак поглавара Српског Православног рода у Чикаго, у Саборном Храму је одржана вечерња служба. Његово Преосвештенство Епископ Лонгин је Његовој Светости изразио добродошлицу и примио од њега очински благослов. Његова Светост је затим учествовао у конференцији за новинаре одржаној поводом прославе Светог Мардарија. Документарни филм под насловом „Тихи угао Христов“, снимљен под покровитељством Манастира Острог је затим био приказан у сали Саборног Храма. Овај надахњујући филм говори о животу и подвигу Светог Мардарија. Сала је била попуњена народом жељним да види премијеру филма. Након приказивања филма, Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је одржао дивно предавање о животу Светог Мардарија и његовом значају за свет, и у његовом времену, и у данашњици и у будућности.

У суботу, 15. јула, Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је служио Свету архијерејску Литургију у Манастиру Нова Грачаница у Трећем Језеру, Илиној, уз саслуживање домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа Лонгина Новограчаничко-средњезападноамеричког, као и Његовог Преосвештенства Епископа Антонија Толедског (Антиохијска Православна Црква), Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Никодима Северодоњецког и Старобељског (Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије), Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Петра Чикашко-средњезападноамериланског (Руска Загранична Црква), Његовог Преосвештенства Епископа Теодосија (Руска Загранична Црква), Његовог Преосвештенства Епископа Митрофана Канадског, Његовог Преосвештенства Епископа Максима Западноамеричког, и Његовог Преосвештенства Епископа Иринеја Источноамеричког. Епископски хор Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке под руководством Марије Миличић је одговарао на Светој Литургији. Црква је била препуна верног народа који је дошао са свих крајева Северне Америке ради целивања мошти Светог Мардарија. На крају Литургије Епископ Лонгин је Патријарху Иринеју изразио добродошлицу у Манастир Нова Грачаница, који је и у прошлости много пута посетио, нарочито у време блаженопочившег Патријараха Павла.

Те вечери, скоро хиљаду људи је чекало долазак Његове Светости на бденије у Манастир Светог Саве где почивају нетљене мошти Светог Мардарија. Верници су дошли са свих страна Америке и Канаде да целивају мошти. На вратима храма Његова Светост је био дочекан од стране више архијереја укључујући Његово Блаженство Митрополита Тихона, поглавара Православне Цркве у Америци. На бденију је певао хор Светог Владимира из Њу Јорка под руководством Адриана Фекуле. Неке стихире, поготово оне посвећене Светом Мардарију, су са певнице појали клирици, предвођени Епископом Канадским Митрофаном. Народ је са радошћу дочекао отварање кивота са светим моштима за време Величанија Светог Мардарија. Новооткривене мошти су донеле мир над целим манастиром. Духовна радост која је преплавила народ у моменту овог чуда је неописива. Након бденија вечера је била послужена у Манастиру Нова Грачаница.

У недељу, 16. јула, на капији Манасира Свети Сава, који је зидао сам Свети Мардарије, Његова Светост Патријарх Српски Иринеј је дочекан од стране свих саслужујућих архијереја и клира. Међу архијерејима су били: Његово Блаженство Митрополит Тихон Свеамерикански и Канадски (Православна Црква у Америци), Његово Преосвештенство Епископ Димитриос Мокисоски (Грчка Православна Архиепископија Америчка), Његово Преосвештенство Епископ Антоније Толедски (Антиохијска Православна Црква), Његово Високопреосвештенство Архиепископ Никодим Северодоњецки и Старобељски (Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије), Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Свеамерички Николае (Румунска Православна Црква), Његово Високопреосвештенство Архиепископ Петар Чикашко-средњезападноамерилански (Руска Загранична Црква), Његово Преосвештенство Епископ Чикашко-средњезападноамерички Павле (Православна Црква у Америци), Његово Преосвештенство Епископ Теодосије (Руска Загранична Црква), Његово Преосвештенств Епископ Новограчанички-средњезападноамерички Лонгин (домаћин), Његово Преосвештенство Епископ Митрофан Канадски, Његово Преосвештенство Епископ Максим Западноамерички, и Његово Преосвештенство Епископ Иринеј Источноамерички, Његово Преосвештенство Епископ Кирило Диоклијски, и Његово Преосвештенство Епископ Сава.
Међу свештенством које се састојало од свих клирика Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке као и многобројних гостију из других епархија Северне Америке, били су: Архимандрит Тома Казић, духовник Манастира Нова Грачаница; Протопрезвитер Ставрофор Марко Тодоровић, архијерејски заменик Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке; Архимандрит Нектарије из Манастира Свете Тројице у Џорданвилу, Њу Јорк; Игуман Дамаскин, манастира Светог Германа Аљаскинског у Платини, Калифорнија; Протојереј Ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије Црногорско-приморске; Протосинђел Василије, манастира Светог Преображења у Милтону, Онтарио, Канада; Протојереј Ставрофор Никола Чеко, архијерејски заменик Епархије Западноамеричке; Протојереј Ставрофор Живојин Јаковљевић архијерејски заменик Епархије Иточноамеричке; патријаршијски протођакон Дамјан Божић, уредник званичног листа Српске Православне Цркве „Православље“, и часописа „Теолошки погледи“; и протођакон Слободан Вујашиновић, епархијски ђакон Сремске епархије. Уз архијереје и клир, преко стотину деце се окупило да дочека патријарха, обучено у народне српске ношње. Од дочека на капији је кренула литија према моштима Светог Мардарија које су биле постављене на средини великог шатора, постављеног за Свету Литургију испред храма Светог Саве.

Међу високодостојанственицима присутним на Литургији били су Њена Екселенција Жељка Цвијановић, премијер Републике Српске, и представник Председника Републике Србије, Г. Владимир Божовић.

Након облаченија Патријараха, Његово Преосвештенство Епископ Западноамерички Максим је у име своје епархије Његовом Преосвештенству Епископу Лонгину уручио мошти Светог Себастијана Џексонског. Мошти су стављене на кивот Светог Мардарија као знак јединства у њиховом заједничком раду изграђивања Српске Православне Цркве у Америци и Канади.

На Светој Литургији је под руководством Др. Петра Јермихова одговарао све-Православни хор састављен од појаца из парохија Епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке као и других Православних цркава из чикашког краја.

После читања Јеванђеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је прочитао 21 архијерејску посланицу Светог Мардарија упућену његовој пастви о Васкрсу 1935. године, преведену од стране Епископа Иринеја Источноамеричког. Након читања посланице Митрополит Амфилохије је Манастиру Свети Сава представио крст направљен од камена из куће у којој је Свети Мардарије рођен, у Корнету у Црној Гори.

Након причешћа верних које је подељено из пет путира уследила је литија око манастирског храма са Светим Моштима Светог Мардарија. За време литије освећено је земљиште где ће постојећа зграда конака, која се моментално реновира, бити проширена и где ће се налазити монашке келије. Након благослова земљишта литија се вратила до шатора где је пресечен славски колач и прочитана молитва Светом Мардарију од стране Митрополита Тихона.

Његова Светост је патријаршијском посланицом поздравио многобројне архијереје, клир и народ, кога је по процени било преко четири хиљаде.

Након Свете Литургије сви гости су позвани у Манастир Нова Грачаница где је поводом прославе одржан свечани банкет. Банкет је требао бити одржан на имању Манастира Свети Сава, на источној обали реке Дес Плејнс али је река исту поплавила шест дана пре прославе тако да тај део имања није био приступачан. У току банкета Његово Преосвештенство Епископ Лонгин је поздравио све присутне и заблагодарио свима који су учествовали у организацији овог огромног догађаја за нашу епархију. Такође је захвалио парохијама и појединцима који су највише материјално допринели организацији прославе. За време банкета Његова Светост Патријарх Иринеј и Његово Блаженство Митрополит Тихон су примили Орден Светог Мардарија (I степена). Музички и говорнички наступи су такође одржани на банкету, укључујући извођење химни САД, Канаде, Републике Србије, и Царксе Русије, као и извођење народних и црквених песама од стране Хора Светог Владимира, све-Православног хора и свештеничког хора епархије Новограчаничко-средњезападноамеричке. Након програма Његова Светост је још једном поздравио све присутне, благодарећи Богу за новопрослављеног Светитеља, и благословио све сабране у његову част.

О Николај Костур
Председавајући Литургијског пододбора за прославу Светог Мардарија

1935. ДВАДЕСЕТ ПРВА АРХИПАСТИРСКА ПОСЛАНИЦА

МАРДАРИЈЕ
БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ
ЕПИСКОП ПРАВОСЛАВНЕ СРПСКЕ ЕПАРХИЈЕ У АМЕРИЦИ И КАНАДИ
СВОМЕ ДРАГОМ СВЕШТЕНСТВУ И НАРОДУ
БОГОМ МУ ДАНЕ ЕПАРХИЈЕ
НА ДАН СВЕТЛОГ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА
ИЗ ДУБИНЕ СВОЈЕ ДУШЕ КЛИЧЕ:

Христос Васкрсе!
Наш народ вели да се човек учи док је жив. Нема већег учитеља од личног искуства. Оно је најубедљивији учитељ живота. Како ћеш поверовати вапају гладног, ако сам ниси никада гладовао? Како ћеш разумети јауке и болне уздахе болесника ако сам ниси никада боловао?
И ево, ја, ваш Владика, излазим са овом мојом посланицом пред вас, своју духовну паству, растурену пo лицу велике Америке, са новим, богатим, у мукама, болу и двогодишњем непрестаном уздисању стеченим искуством, желећи да као на исповеди кажем оно што ми на срцу лежи, оно што је испунило све моје биће још јачом вером од оне, која је била још у младости у срце усађена. Исповедајући се пред вама, ја желим само једно, а то је да вас укрепим у вашој вери у Бога, Који је био, јесте и биће, без обзира на то, верују ли у Њега људи или не. Ево те моје исповести.
Једног сунчаног дана пpe две године украшавао сам са десетак радника парк око манастирске цркве у Либертивилу. Одједном из мојих груди потече млаз крви. Три дана лекари нису могли да зауставе крв. Однели су ме у болницу. Два болничка лекара су констатовали, да су дани мога земаљског живота избројани. Да би то њихово тврђење проверили, моји најближи сарадници позвали су два чувена специјалиста за туберклозу, од којих је један стари професор медицине на Чикашком универзитету. Сакупљеним свештеницима око моје постеље, који су дошли са разних страна да се са мном опросте, специјалисти су рекли: вечерас, у току ноћи, а најдаље сутрадан изјутра ја имам да умрем. Свештеници су поверовали. А и ко не би? То говоре они, који су посвећени у тајне живота. Они су овим пре морали поверовати, што сам ја већ био издао налог за сахрану у манастиру, и што су температураи пулс мога болесног тела достигли ту границу, после које се, по тврђењу медицинске науке, човек не враћа у живот. Био сам у предсмртном бунилу и нисам познавао оне око мене. Одједном сам, око поноћи, тихо проговорио мојим верним свештеницима, који су стојали око постеље: „Нека један од вас оде у манастир, одслужи Свету литургију, донесе свете Дарове и причести ме“.
У току те ноћи ја сам с времена на време долазио к свести. У тим часовима моје усне су шапутале топлу молитву Господу Христу. То није била обична молитва. То је пре био непосредни разговор сина са својим Оцем. Осећао сам благодатно присуство Христово. Ја сам се молио: „Господе Христе и Боже мој, ја не марим да умрем, не жалим да оставим овај свет. Ја сам готов да заклопим своје уморне очи и престанем пред Твој праведни Суд верујући, да ће очинска љубав и милост Твоја oпpocтити, ако у своме земаљском животу нисам поступио у свему по заповести Твојој; ако нисам био довољно ревносан у великој и одговорној епископској мисији, коју си ми Ти, кроз Цркву Твоју поверио, опростићеш ми, ја знам, јер је очинска љубав Твоја неизмерна. Опростићеш ми и за тo, што сам од детињства свог, од своје шеснаесте године старости посветио свој живот служењу Теби, олтару Твоме и народу Твоме. Ја се не бојим смрти; ја јој се лично чак радујем, јер ће ми у Твом вечном Царству бити несравњиво лакше него на овој грешној земљи. За мене прелаз из овог живота није прелаз у непознати и пуст простор, без садржине и смисла,већ прелаз у вечно Твоје Царство, које си обећао свима који у Тебе верују. Али, ја Те молим, Оче Небесни и Господе Христе, излиј на мене, оданог слугу Твог, богату милост Твоју и ocтави ме на овој земљи joш коју годину, да бих довршио служење народу моме и Цркви, у којој си ме милостиво уздигао на највише апостолско достојанство. Желео бих да још ватреније проповедам свето Јеванђеље Твоје, да jош топлије препоручим миломе народу моме, да је спасење људи могуће само кроз Тебе и у Тебе. Ocтави ме на земљи још неко време, да још више украсим манастир великог угодника Твога, Светога Саве, продужи дане и године мога живота, ако ни за шта друго, а оно, да помогнем мога престарелог родитеља и његову многобројну породицу, коју је шачица несавесних и неодговорних људи са улице, прикривених плаштом caвpeменог морала, хтела довести до просјачког штапа, разоривши његову кућну заједницу. Молим ти се, Господе и Боже мој, испуни моју молитву, чуј ме у немоћи мојој, у oвaj ноћни и предсмртни час. Ти cвe можеш. Ти си мртве из гроба једном речју враћао у живот; слепима си додиром Својих прстију враћао очњи вид. Молим Ти се, у oвaj ноћни час, када очекујем растанак са овим светом, дотаци се Својом чудотворном Десницом мога раслабљеног тела и поврати му обновљени живот, који се у њему гаси. Учини, Господе, да устанем са ове самртничке постеље, повратим се међу свој драги народ и проповедам му, да си Ти са мном чудо учинио и повратио ми живот. Али, нека буде не моја, већ Твоја воља, Господе“.
Тим сам речима завршио своју најтоплију молитву, окупану врелим сузама, које су слободно капале по моме узглављу и заклопио сам своје уморне очи. Заспао сам и видео сам чудно виђење. Људи то називају сном. Видео сам себе, како скрхан болешћу, погрбљен корачам кроз манастирску капију, ка својој припремљеној гробници. Одједном сам над манастирском црквом угледао правилан cветаo круг, који се спуштао ка земљи. Невидљива сила ме је све више приближавала светлом кругу. Кад сам дошао сасвим близу, распознао сам у светломе кругу Свето Причешће Христово, а из тог круга сам чуо ове речи: „Погледај на оне силне масе света с обе стране манастирске реке: они те чекају, иди к њима“.
Ускоро је свануло. Пробудили су ме. Кроз отворена врата моје собе ушао је обучен у одежде слуга Божијег олтара са светим путиром у руци. Исповести није могло бити, јер ја нисам могао говорити.
Са радосним сузама, што последњи пут примам свето Тело и Крв Христову, са тврдом вером у вечни загробни живот; са вером, која је као никада до тада била озарена благодатним присутством преблагог и милостивог, свеопраштајућег Оца нашег небесног, Господа Исуса Христа, ја сам се причестио Његовог светог, пречистог Тела и Крви. И шта се догодило тог истог часа, драга браћо моја? Тог истог часа су се широко отвориле моје уморне очи, просветлио се потамнели близином смрти разум мој. Лекар, који је тога јутра дошао у болницу са уверењем, да ће ме затећи мртвог, појавио се на вратима, пропустио је нашег свештеника, који ме је тек био причестио, нервозно је пришао мојој постељи, узео ме за руку, да би измерио пулс и, одједном је његово лице озарила радост. Он је неколико пута поновио пред присутнима, да је срце одлично, пулс нормалан. Кад се уверио да је и температура нормална, док је још прошле ноћи наговештавала својом висином смрт, лекар – Јеврејин је узвикнуо: „Владика ће живети, ово је право чудо Божије!“.
Прошло је од тада, драга браћо моја, две године и ја сам, милошћу Божијом стално напредовао у здрављу тако, да данас и лекари и сви, који ме знају за ових 18 година у Америци тврде, да никада у животу нисам боље изгледао него данас.
Савест ми стално говори: „Зашто ћутиш и не кажеш народу, какво је чудо Бог учинио с тобом?“ Две сам године оклевао и крио тајну мога оздрављења. Више не могу да ћутим. Биће ми лакше, кад ову тајну поверим народу своме. То овом приликом и чиним. Верни ће овоме поверовати и још више се у својој вери учврстити, а неверни ће сумњати. Ја чиним своју дужност према Богу и Његовој чудотворној моћи…
Необична је, драги моји, садржина овогодишње моје ускршње посланице, али је необичан и догађај, о коме јављам пастви својој. Нека би дао Бог, да многи извуку душевну корист из ове моје исповести. Она сведочи, да Бог и дан данас твори чудеса и испуњује молитве оних, који у Њега верују.
Зато, браћо моја, молите се Богу у свима данима живота вашег и Бог ће и вама прићи у помоћ у невољи вашој, као што је мени пришао. А ја ћу од сада продужени Богом рок мога земаљског живота још више посветити служењу Њему и драгом народу моме, јављајући му још убедљивије, да је нашао спасење у Господу. А умирући, ми ћемо у Њему и васкрснути.
У Име Васкрслог Господа Христа ја кличем свима вама радосним и победоносним поздравом:

Христос Воскресе!
Ваш у Господу топли молитвеник,
Епископ американско-канадски,
МАРДАРИЈЕ

Ускрс 1935. године у Манастиру Св. Саве, Либертивил

Свети Мардарије Либертивилски и Свеамерикански
Датум празновања у календару – 29.новембар/12.децембар
Празник преноса моштију – 3./16. Јул

Свети Мардарије се, као Иван Ускоковић, родио 2./15. новембра 1989. у селу Корнету, од побожних родитеља Петра (Пере) и Јеле, рођене Божовић. Петар је био капетан племена Ускоковић из Љешанске нахије у Црној Гори. Иван је растао у побожности и љубави према Богу и своме српском роду у Црној Гори, љубећи на исти начин и све остале Словене. Из те љубави се у њему, још од малих ногу, распламсала жеља да служи Богу и ближњем, што је све више подстицало његову намеру да постане монах. Он ће већ као петнаестогодишњак прећи у Србију где је, у манастиру Студеници, руком Епископа жичког Саве примио монашки постриг, а потом и рукоположен у чин јерођакона. Не дуго после тога Свети синод га шаље на школовање у царску Русију. Прво одлази у Духовну семинарију у Житомиру 1906., а две године потом прелази у Кишињевску семинарију, коју ће са успехом завршити 1912. Током студија у Кишињеву рукоположен је 1908. у презвитерски чин, поставши тако јеромонах у осамнаестој години живота. У том периоду у младом јерођакону, а потом јеромонаху, све више јача љубав према пан-словенским идејама и он је просто горео жељом да сви словенски народи увек остану непоколебиви у својој оданости Христу и освештаним предањским вредностима. На чувену Духовну академију у Петрограду се уписује 1912. (студирајући истовремено и право на петроградском Правном факултету) где ће 1916. дипломирати и постићи степен Кандидата богословља. Током својих студија, јеромонах Мардарије ће се истаћи као изузетан и веома плодан проповедник. Прва књига његових проповеди, из тог руског периода, изићиће из штампе већ 1914. године. Он не само да је био ретко талентован оратор, него је својим уистину златним језиком умео да подједнако јасно образлаже и оне најсложеније богословске појмове, како високоученима, тако и простодушном народу.

Одлуком Светог синода Руске православне цркве, синђел Мардарије ће 3./16. јула 1917. кренути у Америку да би послужио Српској црквеној мисији у Америци, а под окриљем Руске православне епархије за Америку. Већ после неколико месеци боравка у Америци, унапређен је у чин архимандрита и поверена му је дужност руковођења Српском црквеном мисијом. Предано се дао на организовање црквеног живота, обилазећи места у којима су Срби живели, учећи их и проповедајући им. Полако је почео да ниче све већи број српских парохија и црквено-школских општина широм америчког континента, а архимандрит Мардарије ће, нешто касније, започети и изградњу манастира Светога Саве у Либертивилу. После Бољшевичке револуције и пада царског режима у Русији, Руска загранична црква ће Српску мисију у Америци поверити Српској православној цркви, а идеја архимандрита Мардарија је било стварање самосталне Српске епархије за Америку и Канаду, а под јурисдикцијом Српске православне цркве.Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 7. децембра 1925. изабрао архимандрита Мардарија за епископа новоосноване Епархије америчко-канадске. Хиротонисан је на Цвети 2./15. априла 1926. у београдској Саборној цркви Св. Архангела Михаила.

Вративши се у Америку, први српски владика америчко-канадски се са још већом усрдношћу и до краја пожртвовано предао ни мало лаком пастирском раду у духовном винограду који му је поверен. Број новоподигнутих цркава ће се из године у годину повећавати, а 1931. освећен је и новоподигнути манастир Светога Саве у Либертивилу. Сви владичини савременици говорили су о епископу Мардарију као о човеку анђеоског живота, несвакидашње свестрано талентованом, који је био ревнитељ са визијом. Владика Мардарије је био невероватно скроман, смирен, несебичан и вазда спреман да опрости. Величина владичиног опраштања дотицала се највише оних који су му управо и били највећа сметња око изградње манастира и успостављања црквеног реда и поретка у српским заједницама. Чак су и неки свештеници предњачили у осуди и вређању владике светога живота, нежелећи да покажу ни мало поштовања према његовим напорима и жељама у самопрегорном жртвовању за добро Цркве и народа. Владика је рано почео да побољева од туберкулозе, чиме су се његове патње све више појачавале. Не ретко је морао да се, по строгим лекарским упутствима, упути на лечење у топлије крајеве са сувљом климом, али и то само на кратко. Владика је дословно сагорео на пољу служења Богу и роду, али је до краја свога маловременог живота светлео вером, надом и љубављу.

После великих мука и патњи услед самопрегорне трудољубивости али не мање и болести, Владика Мардарије је уснуо у Господу 29. новембра/12. децембра 1935. у Универзитетској болници у граду Ен Арбуру у Мичигену. Сахрањен је 5./18. децембра у цркви манастира Светога Саве у Либертивилу. Верни српски народ се, истина не увек истом динамиком, сећао и сећа пожртвованог мисионарског рада Светога владике, памтећи посебно и његов физички рад на подизању манастира који је, заиста дословно, својим рукама – циглу по циглу зидао. Памтећи га у својим молитвама, одани његови поштоваоци би у тишини манастирске цркве палили свеће крај места где је почивао.

Носећи у себи свест о јединственом подвигу Владике Мардарија, уз непрестана сведочења о мноштву засејаних , али и родоносних бразди које је заорао први српски владика американско-канадски, а уз живо сећање и подсећање од стране потоњих српских јерараха на овим просторима, Свети архијерејски сабор је, на предлог Епископског савета наше цркве у Северној и Јужној Америци, у саборском заседању 16./29. маја 2015. причислио Владику Мардарија лику Светих, уписавши његово име у Диптих светих Српске православне цркве. Године Господње 2017., на дан 22. априла/5. маја, с благословом Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, отворено је место гробног почивања Светог Мардарија и његове свете мошти су се пројавиле као нетљене (нетрулежне). После прописаног чина омивања и помазивања, мошти Светог Мардарија су, у новом архијерејском одјејању, положене у, посебно за ту намену, изрезбарен кивот и постављене с јужне стране манастирске цркве, тачно изнад места где је 82 године почивао Свети владика, е да би верни народ долазио да се поклони и целива мошти новопросијавшег светила либертивислког и свеамериканског. А на дан 3./16. јула 2017., тачно сто година од онога дана када је млади монах Мардарије из Русије послан Српском православном народу на северноамеричком континенту, торжествено је, на свеправославном нивоу, прослављено причислење лику Светих Светога Мардарија. Литургијским торжеством је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслуживање епископа из свих у Америци дејствујућих помесних православних цркава.

Молитвама, међу Светима оца нашег, Светитеља Марадрија Либертивилског и Свеамериканског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!

 

Обновљен храм Свете Петке у Нешвилу

Прва Литургија и прослава Видовдана

У трећу недељу по Духовима у цркви Свете Петке у Нешвилу одслужена је прва Литургија у реновираној цркви. Литургију су служили о Александар Вујковић и ђакон Андреј Завалин из Руске Заграничне Цркве уз присуство верног народа. По завршетку Литургије и пригодне беседе верници су се упутили у салу где је одржана Видовданска академија а потом сви заједно узели учешћа у трпези љубави коју је припремило Коло српских сестара. Одушевљење и радост на лицима парохијана била је неизмерна јер су данас по први пут узнели молитве у реновираној цркви. Од новембра прошле године од кад су почели радови на реновирању цркве богослужења су се обављала у сали. Прва фаза радова на цркви је завршена и она је обухватала комплетно реновирање цркве како споља тако и изнутра и изградњу куполе која није постојала. Иако предстоји друга фаза радова која ће обухватати рушење припрате и изградњу нове, богослужења су почела да се обављају у цркви. Такође очекује се завршетак новог иконостаса који ће бити постављен на место садашњег који је привремено направљен. Када се заврши и друга фаза радова планирано је велико освећење цркве.

The First Liturgy and Commemoration of Vidovdan

On the Third Sunday of Pentecost, the first Liturgy was celebrated in our newly-renovated St. Petka church in Nashville. Liturgy was served by Fr. Aleksandar Vujkovic and Deacon Andrey Zavilin, from the Russian Orthodox Church Outside of Russia (ROCOR), and was attended by a multitude of the faithful. At the conclusion of Liturgy and appropriate sermon, the faithful congregated in the downstairs hall where the Vidovdan program was held followed by lunch prepared by the Circle of Serbian Sisters. The satisfaction and joy of our parishioners was indescribable because today, for the first time, they prayed in their renovated sanctuary. Since November 2016, when the renovation began, services have been conducted in the small upstairs hall. The first phase is now complete which encompasses the total renovation of the church, both outside and inside, and the construction of the cupola which had not previously existed. Even though the second phase will include the demolition of the church portal, and the building of a new one, services have begun in the sanctuary and will continue, uninterrupted. We are also anticipating the installation of the new Iconostas which will be placed where the temporary one is positioned. At the conclusion of the second phase, the Great Consecration will be held.

 

 

Mountian climbing pilgrimage

The faithful of three of our Serbian Orthodox Churches in America are going on a mountain climbing pilgrimage to Colorado in honor of the glorification of Saint Mardarije.  Two Priests will be the with them and they will serve the Divine liturgy on top of the mountain with prayer to our good and loving God to bless this country and its people as well as our much suffering Serbian people in the homeland. This trip will take place a week before the glorification on July 14-16, 2017.  Pray for them.

PS after their trip you will be able to view a documentary on the trip, professionally made

 

 

Relics of Saint Mardarije of Libertyville opened and incorrupt

The Opening of the Relics of Our Father Among the Saints
MARDARIJE
First Serbian Bishop of America and Canada
April 22/May 5, 2017

With the blessing of His Grace, Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America, the relics of St. Mardarije, which have laid in the Church of St. Sava Monastery in Libertyville, Illinois, since his internment in December 1935, were uncovered. The opening revealed St. Mardarije’s holy relics to be incorrupt.

On Thursday, May 4, 2017, His Grace Bishop Longin served Divine Liturgy at St. Sava Monastery with Sindjel Serafim (Milojkovic), Priest Nikolaj Kostur and Hierodeacon Nektarije (Tesanovic), in preparation for uncovering the relics. Following the Divine Liturgy, Bishop Longin and the other clergy served a Moleban with the Akathist written to St. Mardarije. Upon completion, the crew organized to remove the tombstone and flooring in order to exhume the relics arrived, under the guidance of Mr. Dusan Djordjevic of Sveta Gora Funeral Home in Chicago. After removal of the stone, it was revealed that the casket of St. Mardarije was in a cement vault. This caused the opening to be delayed one additional day in order to organize a team to open the vault.

On Friday morning, May 5, 2017, the workers broke the seal of the vault, while Priest Nikolaj Kostur and Heirodeacon Nektarije (Tesanovic) served a Moleban to St. Mardarije at the tomb in the presence of Bishop Longin and Hieromonk Serafim (Milojkovic). Throughout the entire process of exhumation, “Christ is Risen” and other Paschal hymns were sung, both in Serbian and Russian tones, knowing St. Mardarije’s deep love and dedication to both Slavic traditions.

Once the seal of the vault was broken, every effort was taken to lift the cover. During this process, the cover of the vault shifted and fell on the casket, breaking its cover. At this moment, a sweet smelling fragrance arose from the tomb, quickly dissipating. However, it became evident that the Saint was buried facing the west instead of east. This in and of itself is miraculous. It manifested the Providence of God. Had St. Mardarije been buried in the proper direction, the vault cover would have fallen on the side of the casket where his holy head rested. It was visible that his feet had decayed and were bones.

Frs. Serafim and Nikolaj lifted the relics out of the tomb during the singing of “Christ is Risen.” The relics were light in weight and easily placed in a temporary metal coffin. Hereupon the feet were examined, which at this point were the only visible part of the remains. The bones of the feet were goldish-yellow in color. Then, Fr. Nikolaj Kostur proceeded to examine the mid-section of the body. St. Mardarije’s Holy hands were holding the cross which was firmly in place and immovable. As Fr. Nikolaj pulled back the sleeve of the saccos, it was revealed that the hands of St. Mardarije were completely intact. Clearly visible were his skin, fingernails and hair. At this point, it was evident that the relics were more than just bones.

The holy relics of St. Mardarije were lifted out of the metal coffin and placed on two tables which were prepared for the examination and washing of the holy relics. All of the vestments and clothing were carefully removed, cutting that which could not easily be taken off in order to not disturb the holy relics. Most reverent and diligent care and utmost attention were given to the work that was being done; the clergy continuously sang the troparion to St. Mardarije and other Paschal hymns.

After all the vestments were removed, it was revealed that the holy relics, from the knee upward, were intact, although very fragile. The Saint’s anatomy was intact with his skin and hair visible. When the mitre was removed, his long, dark hair flowed out, confirming his continued monastic struggle until the end of his days. The hair on his head and beard looked as though he had just reposed; it was very soft. The eyebrows and eyelashes of his closed eyes were visible. Also, his ears were still intact. The body was easily lifted and moved. There was a great deal of dust which had accumulated in the grave from the nearly eighty-two years since the burial. Upon the removal of the dust from the entire body, the holy relics were washed with warm water and white wine. Hereupon spikenard oil was was used to anoint the body, according to the instructions received from the Holy Monastery of Hilandar. After the anoninting, the color of the skin changed from tan to a dark brown.

After the washing and anointing, the legs, hands and torso were all wrapped in cotton and linen, making the holy relics more easily movable. Following this process, the holy relics were temporarily vested in a stiharion until his vesting takes place before his Glorification in July 2017. His face was covered with linen, and he was returned to the temporary metal coffin and covered.

Truly, God is wondrous in His Saints, showing us all His Divine power and that nature is subject to God’s grace. All of those that partook in this experience, from the clergy to the workers, were moved with the joy and spiritual peace that filled the church during the uncovering of the holy relics. St. Mardarije lives on, not only in his legacy, but now through his incorrupt relics which will be a renewed rudder for the Serbian Orthodox Church in North and South America, guiding us to move into the future, being directed by the past. May we follow St. Mardarije on the path of St. Sava, which lead him to sanctity.

Our Holy Hierarch, Father Mardarije, pray unto God for us! Christ is risen!

Priest Nikolaj Kostur
Chairman of the Liturgical Sub-Committee for the Glorification of St. Mardarije

Откривање моштију међу Светима Оца нашег
МАРДАРИЈА
Првог српског Епископа у Америци и Канади
22. април/5. мај, 2017

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Господина Лонгина, откривене су мошти Светог Мардарија, које су се налазиле у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу, Илиној, од дана када су похрањене на том мјесту месеца децембра, 1935. године. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне.

У четвртак, 4. маја, 2017. године, пред отварања моштију Његово Преосвештенство Епископ ЛОНГИН служио је Свету Литургију у Манастиру Светог Саве са синђелом Серафимом (Милојковићем), свештеником Николајем Костуром, и јерођаконом Нектаријем (Тешановићем). Одмах после Свете Литургије, Епископ Лонгин са другим члановима свештеног клира одслужио је Молебан и Акатист написан и посвећен Светом Мардарију. По завршетку службе, погребници предвођени господином Душаном Ђорђевићем из погребног завода ”Света Гора” приступили су отклањању надгробне плоче и отварању пода у манастирској цркви ради приступа моштима. Одмах по померању плоче указао се бетонски ковчег у коме се налазио сандук Светог Мардарија, што је одложило приступ моштима за један дан, јер је било неопходно организовати додатну групу људи за отварање истог.

У петак ујутро, 5. маја, 2017. године, радници су пробили поклопац бетонског ковчега, док су свештеник Николај Костур и јерођакон Нектарије (Тешановић) поред самог гроба служили молебан Светом Мардарију у присуству Епископа Лонгина, синђела Серафима (Милојковића) и свештеника Петра Саиловића. Током целог процеса ексхумације појане су пасхалне химне и тропар ”Христос Воскресе”, по српском и руском напеву, знајући за дубоку љубав и посвећеност Светог Мардарија овим словенским традицијама.

Након што је печат на гробу отклоњен, са великим трудом и пажњом приступљено је подизању поклопца. Ипак, током овог поступка, бетонски поклопац се нагло померио, пао на сандук и поломио поклопац на истом. Тог тренутка се из гроба осетио благоухани мирис, који је убрзо потом нестао. Такође, постало је евидентно да је тијело Светца положено у погрешном правцу (према западу уместо истоку), што је само по себи у том тренутко изгледало као чудо и провиђење Божије, јер да је тијело Светог Мардарија било окренуто правилно (да гледа према истоку) поклопац бетонског ковчега би пао баш на мјесто где је требала да се налази глава. Такође, постало је видљиво да су стопала иструнула и да су од њих остале само кости.

Оци Серафим и Николај појући тропар ”Христос Воскресе” извадили су мошти из гроба. Мошти су биле лагане и одмах положене у привремени метални сандук, где су прегледана стопала као једини видљиви део тела у том тренутку. Кости на стопалама су имале златно жуту боју. Онда је отац Николај приступио испитивању средњег дела тела, видевши у рукама Светог Мардарија крст који је и даље држао чврсто. Повукавши рукав сакоса, указале су се руке Светог Мардарија које су биле у потпуности очуване. Јасно су биле видљиве кожа, нокти и длаке, и у том тренутку је постало сасвим очигледно да се ради о нетрулежним моштима а не само о костима.

Потом је тело Светог Мардарија извађено из привременог металног сандука и положено на два стола који су унапред припремљени за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом процесу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне.

Пошто су одежде уклоњене, постало је видљиво да су мошти у целости сачуване од колена на горе, иако веома крхке. Свечева анатомија тијела је била јасна у целости са видљивом кожом и косом. Кад је скинута митра са главе, указала се његова дуга црна коса, потврђујући његову непрестану монашку борбу до задњег дана његовог живота. Коса и брада су биле веома меке и изгледале као да се управо упокојио. Видљиве су биле очи и трепавице, а и уши су у потпуности сачуване. Тело је са лакоћом подигнуто и премештено. У гробу се налазило доста прашине која се сакупљала током скоро осамдесет и две године колико је тело ту почивало. Пошто је прашина одстрањена са тела, мошти су опране топлом водом и белим вином. Потом су мошти помазане нардовим уљем по упуствима које смо добили из свештеног манастира Хиландара. После помазивања, боја коже се променила у тамно смеђу.

После прања и помазивања, Светитељеве мошти су умотане у памук и лан, да их се може лакше померати и премештати. Потом су свете мошти привремено обучене у стихар до пуног одевања за свеправославну Прославу у јулу 2017. године. Лице је прекривено ланом, a тело је положено у привремени метални ковчег.

Заиста, диван је Бог у Светима својим, који нам показује божанску силу и преображење природе кроз Божију благодат. Сви који су били део овог искуства откривања моштију, од свештеника до радника, били су испуњени радошћу и духовним миром који је испунио манастирски храм. Свети Мардарије наставља да живи не само кроз своје духовно наслеђе него и кроз нетљене мошти које ће бити као обновљено кормило Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, водећи нас у будућност, наводећи се прошлошћу. Нека нам Господ да снаге да следимо Светог Мардарија на путу Светог Саве, до Васкрслога Хирста који га је водио до светости.

Светитељу Оче наш Мардарије, моли Бог за нас! Христос Воскресе!

Свештеник Николај Костур
Председавајући Лигургијског пододбора за Прославу Светог Мардарија

 

Монашење у Манастиру Светог Саве

6 априла ове године, после вечерње службе празника Благовести, уследило је монашење студента факултета Светог Саве, Ратка Тешановића који је у монашком образу добио име Нектарије. Нашем новом сабрату, оцу Нектарију, желимо сваки благослов од Господа и успешан ток монашког живота.

Беседа Епископа Лонгина на монашењу студента Ратка Тешановића у манастиру Светог Саве
Либертивил, Уочи Благовести, 6. Април 2017.г.
 
Драги нам брате у Христу,
 
Ево, ове свете ноћи, окружен монаштвом, свештенством, бројним народом, као и студентима наше школе, а пред лицем Анђела Божијих и пред лицем Христа, примио си монашки постриг, не из мојих руку, но из руку самог Спаситеља! Овим чином испуњена је твоја давнашња жеља и прибројан си најизбранијим душама што је изнедрио род људски. Учинио си то у храму Светог Саве у Либертивилу. Најстаријем нашем Манастиру, нашем првом духовном и националном огњишту, где се налазе мошти Владике Мардарија и део моштију Владике Николаја. Нека те то подсећа да се налазиш под њиховом посебном заштитом.
 
Вечерас је овде, драга браћо и сестре,  свадба Јагњета Божијег, Оног који је живот свој принео за живот света, за живот свих људи и народа, свих створења, за живот целе творевине.
Наша света Црква добила је још једног монаха, који је потпуно слободно и драговољно рекао ”да” Христу Господу, примио крст животворни  и Јеванђеље спасоносно, одрекавши се свега трулежног и пролазног. Велики је то Божији дар и радост људи и анђела, а посебно светог Нектарија Егинског, који је, ево вечерас,   добио  духовног сина. Да то име достојно носиш до краја живота, до последњег издиханија!
 
Монаштво је слика – икона будућег живота у Царству Небескоме, које је припремљено свима који су угодили Богу. Оно је, по речима св. Игњатија Брјанчанинова, дар Духа Светога. Свети Теодор Студит  за монаштво каже да је: трећа благодат, небески живот на земљи, духовно срце Цркве. Без монаштва нема Цркве и оно је увијек било њена авангарда! Но важно је рећи да се не  постаје монахом нити се иде у Манастир да се ту само живи и ради, једе, спава већ спасава.  Ако неко прима постриг руковођен неким другеим мотивеима,  а не спасењем душе, тај ће стално да ропће, друге окривљује за своје проблеме  и биће незадовољан. Зидине манастира саме по себи не спасавају већ молитва Богу, држање монашких завета и правилан однос према другима.  Суштина је у послушању! Подвиг послушности је основа која у себи, као неки природни плод, садржи и друга два завета. Но најтеже је одрећи се себе и потпуно се предати послушности Цркви. И то што је Ратко при постригу примио ново име, значи да он одбацује старог човека, да је ранији живот оставио у прошлости и да почиње нови живот који не припада њему самому а припада и Цркви.
 
Сви смо ми овде привремено, Господ нам је спремио Ново Небо и Нову Земљу. Сви ми осећамо неку носталгичну чежњу за Очевим домом, за повратком из земље далеке. Посебно душа монаха пати и осећа неадекватност свега што постоји на земљи, она чезне за Богом, осећа  жеђ за Њим и ватрено Га тражи. ”Тужи душа моја за Господом,  и са сузама тражим Га, вели старац Силуан. Како да Те не тражим? Прво си Ти потражио мене, И дао ми да се насладим Духом Твојим Светим, зато Те је душа моја заволела”. Заволела је Господа, млада душа нашег богослова Ратка Тешановића, и вечерас Му гласно говори: Господе, Теби ћу служити!
Сви ми знамо да није лак монашки живот. То је свакодневно разапињање, тијесан пут али је најкраћи и спасоносан. Душа калуђера преживљава најразличитије буре – благодатне посете, страшне нападе непријатеља, телесне болести, борбу са унинијем. Трагедија монаха није у његовом евентуалном посртању већ у престанку борбе са самим собом. Кроз падове Господ допушта да монах опитно спозна своју немоћ, а тиме га учи смирењу. Ако монах не оставља подвиг, он кроз покајање, које је безгранични океан, устаје и бива силнији и јачи. Молитва и покајање помажу да се стекне духовно здравље и радост у Господу, која се не може поредити ни са каквом људском радошћу. Молитва је заиста главно монашко делање! Она треба да буде испред свега и изнад свега. Треба непрестано мислити о Начелнику наше вере,  о нашем Спаситељу.  За нас, Исус Христос није просто Реч, то је Енергија, Сила!
 
Желим да истакнем да монаштво није вера другачија но што је то код осталих православних хришћана. Монаштво је само другачији начин живота, који је базиран на Христовим заповести, чије држање је повезано са подвигом. Не постоји хришћанин неподвижник, па кад говоримо о суштини монашког делања онда говоримо о ономе што је блиско и сродно сваком православном хришћанину. Монаси нису, дакле,  изнад и изван Цркве, они су једноставно аутентични хришћани, који се труде да живе по Јеванђељу, да носе крст свој, иду за Христом и постају светлост овога света!
 
Драга браћо и сестре, ово је велики догађај и истински радост, за наш Манастир, за  нашу Епархију и целу Цркву!  Најискреније честитамо новом војнику Христовом, монаху Нектарију! Срце монаха је поље битке, где, Бог и ђаво, по речима великог Достојевског, непрестано бију бој. Нека  ти Пресвета Богородица, прва  Монахиња после првог Монаха Христа,  буде стални Покров и чврста Стена и Заштита.  Нека су ти увек на уму,  и да те теше,  Њене речи казане оснивачима светогорског монаштва светим Петру и Атанасију Атонском: ”Ја сам ваш доктор и бринем о вама”,  као и ове речи: ”Ја сам ваш економ,  бринем о вашим животним потребама а од монаха тражим једно: да сачувају монашке завете!”
 
И ето,  толико од мене,  ово неколико речи које излазе из љубави мога срца а као поштовање према твојој личности.  Нека Господ молитвама Светог Нектарија, твог новог Покровитеља,  помогне да растеш  из силе у силу а свакако ћете пратити и моје скромне молитве јер сам са великом радошћу удостојен да обавим ову свету Тајну.

Великопосно Богослужење у Источном Чикагу

У четврту недељу часног поста, 26. марта 2017. године, у Цркви Св. Великомученика Георгија у Источном Чикагу служено је великопосно вечерње богослужење.

Вечерњем богослужењу присуствовао је надлежни Архијереј, Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин заједно са многобројним свештенством из Чикашког намесништва и великим бројем верних како из локалне парохије тако и из околних цркава.

На Богослужењу је началствовао пензионисани свештеник о. Богдан Зјалић уз саслужење о. Луке Лукића, пароха при храму Св. Симеона Мироточивог у Ј. Чикагу, о. Саве Босанца, пароха при храму Св. Јована Крститеља у Белвуду, о. Илије Балаћа, духовника у манастиру Рођења Пресвете Богородице Њу Карлајл, о. Добривоја Милуновића, пароха при храму Св. Вмч. Георгија у Шерервилу, о. Алина Мунтеануа, пароха при храму Силазак св. Духа у Хобарту из помесне Румунске Цркве, о. Марка Матића, пароха при храму Св. Саве у Мерилвилу, о. Александра Новаковића, пароха при храму Св. Пророка Илије у Мерилвилу, и о. Владимира Ланга, пароха при храму св. Апостола Петра и Павла из С. Бенда. За певницом су појали о. Милош Весин, парох при храму Св. Архангела Михаила у Ленсингу и о. Николај Костур, парох при храму Св. Вмч. Георгија у Џолијету, који је на крају богослужења надахнуто беседио на оба језика. О. Николај се у беседи осврнуо на значај покајања као и на значај и улогу св. Јована Лествичника коме је посвећена ова недеља часног поста.

Чланови хора Корнелије Станковић предивно су одговарали на јектенијама. У пратњи Епископа Лонгина били су ипођакон Зоран Стојаковић и Ратко Тешановић студент богословског факултета Св. Сава из Либертвила.

Након богослужења сви присутни су се окупили у црквеној сали на трпези љубави коју су припремиле чланице Кола Српских Сестара при храму Св. Вмч. Георгија. После вечере све присутне поздравили су надлежни парох Александар Савић и председник црквено-школске општине г. Светко Балаћ.

Освећење крста у Нешвилу / The Blessing of the Cross in Nashville

У недељу сиропусну 26. фебруара на празник Светог Симеона Мироточивог по благослову Његовог Преосвештенства Епископа Новограчаничко Средњезападноамеричког Г. Лонгина свештеник Александар Вујковић уз присуство парохијана осветио је крст који ће бити постављен на новосаграђену куполу храма који је у фази реновирања и изградње. Овом приликом свештеник Александар се обратио верницима и истакао важност овог дана за нашу парохију јер обанвљајући овај храм ми обнављамо себе. Такође нагласио је да нам је Гопод подарио велики благослов да можемо градити цркву Божију и овај крст који данас освећујемо треба увек да нас подсећа на велику љубав Божију према нама, на Христово страдање и победу живота над смрћу. Радови на обнови храма Свете Петке су почели у новембру прошле године и обухватају комплетну обнову храма почевши од рушења спољних зидова и изгадње истих, рушења плафона и ојачавања кровне конструкције, изградње куполе, комплетних електричних инсталација, подних облога, како и осталих унутрашњих и спољашњих радова. Такође у току је израда и новог иконостаса у дуборезу а у плану је да се постојећа припрата поруши и сагради нова припрата са звоником.

 

On Cheese-Fare Sunday, February 26, on the holy day of St. Simeon Mirotocivi, and with the blessing of His Grace Bishop of New Grancancia and Midwest Diocese +Longin, parish priest Fr. Aleksandar Vujkovic blessed the cross which will be placed atop the newly constructed cupola of the church sanctuary. The liturgy with blessing of the cross was attended by the parishioners of St. Petka Nashville. Fr. Aleksandar reminded the parishioners that we’re also “remaking” ourselves in the process. Fr. Aleksandar commented that with God’s blessings we’re able to rebuild our new church and that the cross which we are blessing should always remind us of God’s love toward us and of Christ’s suffering and victory of life over death. The work on the church began in November 2016, beginning with the demolition of the outer walls, their replacement, and installation of new windows. The work also includes the removal of the sanctuary ceiling and its strengthening, the construction of the cupola, the complete installation of a new electrical system, the sanding and refinishing of the hardwood floor, as well as additional internal and external activities. Our new Iconostas is in the process of being carved out, and the plan also includes the addition of a front portal with belfry.

 

 

Saint Sava Monastery Launches Website

As part of the preparations of the Diocese of New Gracanica and Midwestern America for the upcoming celebration of Saint Mardarije of Libertyville this July 14 – 16, 2017, the Diocese is pleased to announce that a new, official website (www.stsavamonastery.org) for Saint Sava Monastery in Libertyville has been launched today.

The monastery which was founded and built by Saint Mardarije and houses his holy relics will be the main venue of the upcoming celebration.

“We are very pleased that Saint Sava Monastery, as an endowment of Saint Mardarije to our faithful on this continent, as a place where Saint Nikolai of Zhica prayed and celebrated the Divine services, as a place of pilgrimage and prayer for many Orthodox Christians, and as a place which is in the hearts of many of our parishioners and youth, now has a permanent presence on the Internet where more people will be able to learn about its history, our rich Orthodox Tradition, and the upcoming celebration of Saint Mardarije,” said His Grace Bishop Longin.

Information about the upcoming celebration will be posted to the monastery website in the coming weeks as plans are finalized.